Vesna Ilić je asistent na Filozofskom fakultetu u Kosovskoj Mitrovici, gde je završila osnovne studije, a sada je na doktorskim u Beogradu. Ruski jezik uporedo od 2012. godine predaje i u Prizrenu.
Ona je prva žena predavač na Prizrenskoj bogosloviji od njenog osnivanja 1871. godine. Ukazana joj je velika čast da radi u školi koja je uvek imala, a posebno danas ima, izuzetno važnu ulogu u očuvanju verskog, ali i nacionalnog i kulturnog identiteta Srba na Kosovu i Metohiji. U Bogosloviju ju je, pre svega, dovela ljubav prema ruskom jeziku.
Ljubav prema Rusiji, a srce na Kosovu
„Ta ljubav je postojala još od osnovne škole, od petog razreda profesorka Gordana Slavković nam je prenela taj ruski duh, rusku kulturu, tako sam stekla i ljubav prema Rusiji. A onda se ljubav samo uvećavala u srednjoj školi, tamo nam je predavala Panimirka Branković, koja nas je zvala „milo“, „pilići“. Videla sam da me Rusija privlači, pravoslavlje i njihova kultura. Shvatila sam da je na istoku mudrost“.
Vesna je kao student i otišla na mesto sa koga dolazi mudrost, zbog ljubavi otišla, zbog ljubavi se na Kosovo i vratila. Ljubav vas vodi, ali ponekad malo i koči, da se nisam zaljubila, imala bih još više ocene na fakultetu, kaže u šali.
Njen suprug, takođe uz osmeh, kaže da to nije tačno, da su jedno drugom uvek pomagali. I sa njim razgovaramo u centru Kosovske Mitrovice:
„Baš u ovoj kafani ’Beli dvor‘ smo se dovozili, razvozili, pomagali, pratili jedno drugo. Ja sam, doduše, stao sa školovanjem, završio sam Višu ekonomsku, a njoj sam pomagao maksimalno, koliko je u mojoj moći. A i ona meni zdušno pomaže, ja bez nje ne bih mogao ništa u životu“, kaže za Sputnjik Borko Ilić.
Troje dece i đaci
Bez Vesne na mogu ni Hristina, ni Irina, a posebno najmlađi, Mihajlo, koji je još u vrtiću. Pitamo je kako uz troje dece, predavanja u Mitrovici, odlaske u Prizren, ali i u Beograd, zbog istraživačkog rada na doktorskim studijama, uspeva sve da stigne.
„Pre svega uz Božju pomoć, onda uz pomoć porodice, supruga, majke. I naravno, deca mi pomažu, tako da se nekako organizujemo“, kaže ova mlada profesorka ruskog jezika.
Pored svoje, prva žena koja predaje u Bogosloviji u Prizrenu ima i dvadesetoro dece koja u školi uče i žive. Ruski je obavezan predmet u prvoj i drugoj godini. „Volim rad sa studentima, ali bogoslovi su posebni“, kaže.
„To je prosto posao za dušu, raditi sa dečacima koji su željni znanja i približiti im rusku kulturu, da oni, pre svega, ruski jezik zavole, to je negde moj zadatak. Privilegija je raditi u Prizrenu, a kada je reč o studentima, tu su druga, treća i četvrta godina kojima predajem ruski romantizam, realizam i 20. vek. Držim vežbe kao asistent i trudim se da im prenesem znanje, naravno, da im približim rusku književnost koja je, kao što kaže Tomas Man, najveća književnost sveta“.
Unuka pisca Tome Radosavljevića
Otkud ovoj mladoj ženi toliki osećaj pripadnosti i ljubav prema Rusiji, a posebno rodnom kraju?
Jedan od uzora prve žene profesora Prizrenske bogoslovije je njen deda Toma Radosavljević, poznati pisac sa Kosova, po kome ime nosi i književna nagrada. Toma Radosavljević bio je profesor u srednjoj školi u Leposaviću, u tom pozivu nasledila ga je Vesnina majka, a sada je ona na istom putu. Žali što se o njegovom radu van Kosova malo zna.
„Pisao je knjige čije teme se odnose na situaciju na Kosovu i Metohiji, uopšte ljude koji su tu živeli. Jedna od knjiga je ’Janičar‘, zatim ’Oplakana Srbija‘, ’Godine užasa‘, svi ti naslovi govore o kakvim je godinama koje su za nama reč i šta je on opisao. Nadamo se, čuli smo da se Dragan Bjelogrlić raspituje za njegove knjige i da će snimiti film na temu jedne od tih knjiga. Eto, možda se na taj način predstavi njegov rad Srbiji i svetu“.
Nema straha kad se veruje u Boga
Vesna ima troje dece, dva posla, zavidnu karijeru, pred njom je doktorska titula, a ima tek 31 godinu. Nije, naravno, jedina uspešna mlada žena u Srbiji, ali je njenim kolegama u Beogradu neshvatljiva činjenica da je ostala da živi na Kosovu. Smatraju da bi na drugom mestu postigla više, da živeći na jugu — rizikuje.
„Strah je prisutan kod ljudi koji se ne uzdaju u Boga, mi se ovde pre svega uzdamo u Boga i trudimo se da na neki način doprinesemo toj stabilnosti, ono što je do nas, malih ljudi. Ovde su moji koreni, želimo da ovde naša deca rastu, da budu pravi pravoslavci i Srbi na mestu gde je to sada najteže biti, na Kosovu i Metohiji, da ovde ostanu i zasnuju svoje porodice“, priča nam Vesna.
Tako razmišlja i njen životni pratilac, kaže da ne bi mogao da zamisli život na drugom mestu, samo na Kosovu.
„Ovo je kolevka Srbije, crkva Svetog Petra je majka svih crkava, kako reče mitropolit na proslavi 800 godina, odnosno milenijuma raško-prizrenske eparhije, kako se pominje u knjigama i spisima. To nam je genetski, naš kod, koji je urezan u našu suštinu. Možda bi pojedinci želeli neki život u Beogradu ili bilo kom drugom gradu, ali mi ne. Mi ostajemo ovde“, ističe Borko Ilić.
Dok smo reportažu o prvoj ženi-predavaču u istoriji Prizrenske bogoslovije u Beogradu pripremali za emitovanje, Vesna nas je pozvala da nam kaže da čeka četvrto dete.
Ima li lepšeg kraja priče o ljubavi, veri i nadi sa Kosova i Metohije?