Naime, kako proizlazi iz dokumenata iz juna 1995, glavni sukob u američkoj administraciji se vodio između Medlin Olbrajt, tadašnje ambasadorke SAD u UN, koja je zagovarala jači američki angažman i Sendija Bergera, zamenika savetnika za nacionalnu bezbednost Bila Klintona, koji je zagovarao nemešanje Amerike.
Niko ne treba da se umeša u rat
U dokumentu u kom je prepričan razgovor između Džona Mejdžora, britanskog premijera i Klintona bilo je reči o finansiranju snaga za brzi odgovor UN, koje je trebalo razmestiti u BiH. Tema razgovora je bilo i zalaganje američke administracije i Kongresa da se Bošnjacima ukine embargo na oružje i da SAD obustave finansiranje UN trupa.
U dokumentu je naglašeno da je Klinton želeo da plati snage UN i spreči ukidanje embarga, ali da je bio suočen s otporom u Kongresu, prenose „Nezavisne novine“.
„Predsednik Klinton nam je rekao da su članovi Kongresa naivni ako su verovali da je dovoljno podići embargo na oružje i onda mirno odšetati. Bilo bi jako loše kada bi SAD snosile krivicu za propast misije Unprofora. Klinton se plašio da su Bosanci pokušali da ga izmanipulišu da učini to“, navedeno je u dokumentu, na šta je premijer Mejdžor konstatovao da je iluzorno da Bosanci očekuju da će se SAD na terenu boriti za njih.
Citira se i da je Klinton rekao da niko, ni Ujedinjeno Kraljevstvo ni SAD, ne bi trebalo da budu umešani u rat na bilo čijoj strani. Mejdžor je na to odgovorio da bi tako trebalo reći i bosanskoj strani, a Klinton uzvratio da ni on ni niko od njegovih savetnika ne veruje da Bosanci mogu dobiti rat ako bi se UN povukle.
Zanimljiv je i izveštaj o poseti Harisa Silajdžića SAD, kada je okrivio tu zemlju za saučesništvo u genocidu Srba nad Bošnjacima.
„Kristofer Hil je Silajdžiću danas (14. jun) rekao da je situacija veoma opasna i da će, ako krenu u veliku ofanzivu, Bosanci biti sami. Hil nam je ispričao da je Silajdžić ovo loše primio i čak odbio da se pojavi na pres-konferenciji“, navodi se u jednom od dokumenata, koji prenose „Nezavisne novine“.
Ko je bio problem za Olbrajtovu
Kad je reč o finansiranju UN, kroz dokumente se stalno provlači skepsa Amerikanaca prema sposobnosti svetske organizacije na terenu, a naglašeno je i da je Olbrajtova govorila da problem predstavlja i Jasuši Akaši, specijalni izaslanik generalnog sekretara UN, jer bi pod njegovom komandom, kako je tvrdila, snage za brzi odgovor bile neefikasne.
U jednom transkriptu razgovora u kancelariji britanskog premijera konstatovano je da je uskraćivanje finansiranja UN od strane SAD „neodgovorna i ilegalna akcija“. I Pedi Ešdaun je izrazio razočarenje što su SAD odbile da finansiraju snage za brzi odgovor UN, uz napomenu da „UN, Bosanci i naše trupe“ plaćaju veliku cenu.
Pitanje finansiranja ove jedinice UN je na kraju rešeno, a prema dokumentima, ključna uloga data je britanskoj diplomatiji.
Oslobađanje vojnika UN koje su Srbi uzeli za taoce nakon što su počeli NATO udari bilo je tema brojnih dokumenata koje je nedavno objavio Nacionalni arhiv Ujedinjenog Kraljevstva.
„Nakon prvog talasa uzimanja talaca, Širak je naredio trupama da se svaki vojnik radije bori do smrti nego da dozvoli da ga uzmu za taoca“, rečeno je u jednom dokumentu.
Nakon što su Srbi oslobodili taoce, u jednom od dokumenata ističe se da su Srbi potcenili odlučnost međunarodne zajednice, uz predlog da se nastavi psihološki, politički i vojni pritisak na Karadžića, Mladića i Miloševića.
Vlada Britanije je, kako je naglašeno, poslala depešu na Pale, u kojoj je Karadžiću i Mladiću zapretila da će ih lično smatrati odgovornim ako se nešto desi britanskim vojnicima.
Međutim, napomenuto je i da je potrebno i američkoj i bosanskoj strani objasniti da se UN neće svrstavati na stranu BiH protiv Srba.
Šta je bio „dvostruki ključ“?
Bilo je reči i o tome da je Jeljcin pritiskao Miloševića, ali da je postojala sumnja koliko je Milošević imao uticaja da pritisne Karadžića.
U mnogim dokumentima tema su pregovori s Koljevićem i Mladićem o oslobađanju trupa UN.
Osim o finansiranju UN, veliki broj dokumenata govori i o upotrebi „dvostrukog ključa“, odnosno pravila da NATO sme izvesti vazdušne udare samo ako se i NATO i UN saglase, što je posebno ilustrovano odbijanjem UN da dâ saglasnost za bombardovanje „Mahovljana“, aerodroma kraj Banjaluke.
„Rečeno nam je da su Taktičke vazdušne snage NATO-a predložile da se izvrši NATO napad na Banjaluku u naredna 24 časa, kao odgovor na to što su dva aviona otuda juče poletela i vratila se. Ovaj predlog je prihvatio i komandant Južnog krila NATO-a. Konsultovali smo UN i general Havijer je odbio da izda odobrenje. Zbog toga ne treba očekivati bilo kakvu akciju“, navedeno je u dokumentu od 21. juna 1995. godine.