Ona živi u manastiru od svoje 12 godine i retko se pojavljuje u javnosti. Na intervju za Sputnjik pristala je kada se, posle dužeg razgovora sa našom ekipom, uverila da su nam namere dobre.
Odgovor „čuvarima“ Deviča na pitanje — šta je Kosovo?
Moli nas da praštamo, jer nikom više ne veruje, najmanje novinarima.
„Dok je KFOR obezbeđivao manastir, pitali su me šta je to Kosovo, rekla sam samo kratko — ’Kosovo je Kosovo‘. Za neke je to provincija koju treba oteti od matičnog naroda, zauzeti je. A svi znamo da je teže braniti, nego napadati“, uvodi nas u razgovor mati Anastasija iza zidina svetinje, mesta molitve od 15. veka, koja je danas opkoljena isključivo albanskim naseljima.
Za neke druge, nastavlja Anastasija, Kosovo je poligon na kome odmeravaju svoje snage i nimalo ih nije briga ni za jedan ni za drugi narod.
„Nije ih briga ni za one koji čine nepravdu, ni za one koji je trpe. Oni tu gledaju samo svoju korist. Nije ih briga za one kojima je to sve, kojima je to zemlja njihovih dedova, pojam i srž postojanja, kojima, kad god nešto veliko treba reći, uvek je Kosovo kao izreka, simbol — ’ravno kao Kosovo‘, ’izgibosmo kao na Kosovu‘, ’lepo i duboko kao Kosovo‘, simbol duhovnosti, svega“, priča mati dok se divimo postojanosti manastira koji je sazidao Đurađ Branković, tamo gde se u šupljoj bukvi podvizavao Sveti Joanikije.
Mnogi su posle molitve nad njegovim moštima, koje se čuvaju u manastirskoj crkvi, progledali, nepokretni prohodali. Čuda Svetog Joanikija Devičkog ovde su dovodila ne samo pravoslavne, već i Albance, sve do 1999. godine, kada je opljačkan, i kada je razbijena ploča na kivotu sa moštima Čudotvorca, a ikone oskrnavljene.
U pogromu 2004. godine oko hiljadu albanskih ekstremista nasrnulo je na svetinju i spaljena je u prisustvu vojnika KFOR-a. Monahinje su, tek pod pretnjom silom, napustile svoj dom, ali su se ubrzo i vratile. I ne nameravaju da odlaze.
„Kako probuditi one koji spavaju? One koji su naizgled budni i rade na štetu svog naroda, njih treba onemogućiti. Za sve se više bore, osim za svoju zemlju, za svoj narod koji strada. Ako bi smo mi uradili ono što je potrebno za opstanak crkve i njenog naroda na ovom prostoru, onda bi sve ostalo došlo kao poklon“, kaže mati Anastasija.
U poslednje vreme se insistira na tome da se konačno, brzo reši Kosovsko pitanje. Čuli smo čak i predlog jedne Amerikanke da se crkve premeste na neko drugo mesto…
— Možda nemam pravu stručnu reč za tako ponižavajući predlog. Svi znamo da to ne može da se uradi, da se neće uraditi, ali sa tim predlogom nas neko, ko god on bio, ponižava. A i sva ta ubrzanja, šta rade sportisti na terenu, kad se ubrza ritam, svi ubrzavaju, ubrzavaju ga oni koji žele, ubrzajmo i mi. Odgovorimo na ta ubrzanja, odgovorimo im, dočekajmo njihovu loptu i vratimo je natrag onima koji su je poslali.
Bez borbe se ništa ne može; ako je car Murat znao da se ne može zadobiti tuđe, „na dušeku sve duvan pušeći“, moramo i mi to znati, kao Hrišćani mnogo više. Nije ni greh ni nepravda stajati svoj na svome i braniti se, ako do toga dođe. Zašto smo mi to zaboravili, zašto nismo uradili ono što su naši dedovi i pradedovi? Recimo i da crkve premestimo, a šta ćemo sa kostima naših predaka, kosovskih junaka, uopšte naših predaka? One zrače. To što su porušili spomenik, on je kamen, ali njihove kosti su tu.
Vaš svet sada je ovaj ograđeni prostor, ali znamo da je manastir nekada bio, a i sada je jako bogat zemljom. Da li išta od toga može da se obrađuje, od čega živite?
— Manastir Devič ima najveću površinu na Kosovu od svih crkava i manastira, 18 hektara obradive zemlje i 30 hektara šume. Dobijemo nešto drva za ogrev kao donaciju, nešto dokupimo, a gledamo kako se iz manastirske šume svakodnevno odvoze drva na prodaju. Sada smo uglavnom upućeni na ovaj krug porte, iza zida imamo malo bašte, pored 18 hektara obradive zemlje.
Obnovljena su dva konaka, pod i krov crkve, dobili smo nešto od Republike Srbije, nešto od naroda. A imali smo obećanje da će se obnoviti sve što je uništeno. Samo to je jedan od mnogih dokaza da se ništa ne radi i da obećanja nisu ništa, jer su prazna, bilo od koga dolazila.
Na ekonomiji je potrebno ograditi 4 hiljade metara, ali lakša ograda bila bi preko noći uništena, ako bi se posejalo, bilo bi preko noći pregaženo. Tamo igraju fudbal, seku rastinje i napasaju svoju stoku. Za ogradu koja bi koliko toliko značila, to bi bio jedino zid, ali za to nema sredstava.
Rođena sam u Valjevskom kraju, ali se ponosim da kažem da sam sa Kosova. Kada kritikujem ljude u užem delu Srbije, i ovo je Srbija, onda imam prava na to. Svako malo bolje stojeće domaćinstvo moglo bi platiti jedan metar zida, to je 4 hiljade domaćinstava. Zar je to mnogo? To ne bi bilo ništa, a manastir bi imao svoju ograđenu ekonomiju udaljenu odavde jedan kilometar.
Albanci su pre rata često dolazili da se poklone moštima Svetog Joanikija, da li i sada dolaze?
— Vrlo retko, par puta godišnje.
Kako reagujete na njih, svaki je čovek slika božija, ali opet, s obzirom na svo strašno iskustvo koje ste preživeli?
— Godinama se čovek trudi da u drugom čoveku vidi čoveka, ali to ponekad nije lako. Taman mislimo da smo blizu cilja, oni urade nešto da nas vrate na početak. Ne možemo mi reći da ih mrzimo, šta imamo od toga da ih mrzimo?
Neka francuska novinarka bila je uporna da zna jesmo li mi njima oprostili. Ali to nije bila tema! Eto, recimo da smo im oprostili, hoće li oni zbog toga biti manji zločinci? Njima treba objasniti da ne čine to što čine ili ih sprečiti. Pitamo se kako, kako god, onako kako mora. Onaj ko čini zlo, mora se sprečiti, to je sve. Nema nikakve veze da li smo mi njima oprostili ili nismo. Mi tražimo zaštitu od njih. A kako? Onaj ko je za to odgovoran, zna koja su to sredstva.
Pouke patrijarha Pavla
Poznato je da ste imali poseban odnos sa patrijarhom Pavlom, da je on rado dolazio ovde, bio je vaš episkop više od 30 godina. Da li razmišljate šta bi on rekao sada u ovom ubrzanom traženju rešenja za Kosovo i Metohiju?
— On bi, kao prvo, rekao da je čovek i njegovo spasenje najvrednije na ovom svetu, ispred građevina, ispred svega. Ali šta se iz toga zaključuje — čovek koji je na to spreman, on je spreman na sve. Čovek koji živi po Bogu, on će uraditi sve na dobrobit svoga naroda. Sveti apostol Jovan kaže: „Ako neko kaže — ’ja volim Boga‘, a brata svoga mrzi, laž je. Kad ne voli brata koga vidi, kako će voleti Boga koga ne vidi?“. Tako nam je ova zemlja škola. Čovek prvo voli i štiti svoju porodicu, pa svoj grad, onda svoju zemlju, pa ceo svet. Ali prvo voli svoju porodicu, ne može reći — ’ja volim ceo svet‘, a ostaviti svoje. Ne možemo mi reći — ’mi smo dobronamerni, mi hoćemo sa svima mir‘, a ostavili smo svoj narod da strada na ovim prostorima, ne ukazujući mu skoro ni najmanju pomoć.
Dok smo se upoznavali rekli ste mi da bi bilo dobro kada bi se našim ljudima omogućilo da se vrate. Koji bi to morali da budu uslovi da se čovek kome je glava bila dva puta u torbi vrati ovde?
— Država naroda kome pripada dužna je da ga zaštititi na svakom mestu, čak i na tuđoj teritoriji, a kamoli na svojoj. Kažemo da je nemoguće, ništa nije nemoguće. Vi rekoste da se čini da je sada ovde sigurnije. Zamislite, dođe neko i, bez ikakvog prava nad nama, sveže vam ruke. Prolazi vreme, nekad bude bolje, oslobodi nam jednu ruku. A mi srećni, pa ne pomišljamo da nije imao prava vezivati nam ruke. Sada smo srećni što možemo, ne baš bezbedno, sesti u auto i otići u Mitrovicu. Najčešće nezapaženi, ali ponekad i sa raznim gestovima, bilo da je to pretnja ili ushićenje zbog nečega što se može očekivati u narednom vremenu, naravno, na našu štetu. Ali ako budemo s Bogom, Bog će biti s nama; ako Bog bude s nama, ko će protiv nas?!