Osnovni razlog zbog kog NATO više ne zadovoljava potrebe Turske je, prema rečima ovog stručnjaka, Član 5 Severnoatlantskog sporazuma, koji je izgubio na efikasnosti.
„Turska je od momenta stupanja u Alijansu jedan od najvernijih saveznika NATO-a. Ona je u velikoj meri preuzela odbrambeni teret NATO-a, učestvujući u operacijama Alijanse od Avganistana do Somalije i izdvajajući oko tri procenta svog BDP-a za potrebe odbrane. Nakon završetka Hladnog rata, Turska je postepeno ojačala položaj u regionu, a danas teži da zauzme svoje mesto u bezbednosnoj arhitekturi, kao nezavisna sila u regionu. Ta želja je praćena činjenicom da NATO više ne zadovoljava bezbednosne potrebe Turske, a famozni peti član Severnoatlantskog ugovora je prestao da se koristi. Broj zemalja-članica NATO-a se uvećao sa 16 na 29, a osim toga, postoji ozbiljan raskol između NATO-a i EU“, objašnjava Ogutču.
Nepoverenje u Tursku
On je ukazao na značaj sastanka lidera Turske, Nemačke, Francuske i Britanije na samitu Alijanse u kontekstu razmene oštrih izjava između turskih i francuskih lidera.
Treba imati na umu da je Turska druga zemlja po veličini oružanih snaga u NATO-u i osma u svetu po istom parametru. S te tačke gledišta, nemoguće je zanemariti kao državu.
„Iz moje perspektive, u NATO-u trenutno ne postoji nijedan ’igrač‘ koji bi imao poverenje u Tursku, ali kao što je generalni sekretar NATO-a napomenuo, Turska je saveznik kog ne treba odbaciti jer se na istoku graniči sa Iranom, na jugu sa Sirijom, Irakom i istočnim Mediteranom, a na severu ima izlaz na Crno more. U takvoj situaciji, čak i da takva regionalna sila poput Turske ne koristi svoj puni vojni potencijal, ostali međunarodni igrači ne mogu da preduzimaju mere bez uzimanja u obzir njenih interesa“, zaključio je Ogutču.