Počev od 1992. godine, istraživači sa Okeanografskog instituta „Vuds hol“, pod vođstvom Vilijama A. Votkinsa, pratili su kita 12 godina i snimali njegove pesme i kretanja kroz vode Tihog okeana. Koristili su SOSUS (akronim za sistem zvučnog nadzora), koji je američka mornarica kreirala tokom Hladnog rata za otkrivanje ruskih podmornica u vodama Pacifika i Severnog Atlantika. Sistem ima niz mikrofona za detektovanje i snimanje zvukova pod vodom. Padom gvozdene zavese, prestala je potreba za takvim korišćenjem sistema, ali je deo sistema korišćen u okeanografskim istraživanjima.
Votkinsovo istraživanje koje je objavljeno 2004. godine zaključuje da je pesma emitovana na frekvenciji od 52 herca i da odgovara jednoj jedinoj životinji. Njegov ton ima sličnosti sa pesmom drugih kitova, ali neobična frekvencija ne odgovara nijednoj od poznatih i proučavanih vrsta. Na primer, pesma plavog kita kreće se na frekvenciji od 10 do 39 herca, dok kit perjar peva na frekvenciji od 20 herca. Takođe, različite putanje kita koji peva na 52 herca koje su snimljene tokom tih godina ne podudaraju se sa putevima drugih praćenih vrsta, pokazalo je istraživanje. Kitovi se u toplim mesecima kreću kroz polarna područja kako bi se prehranili planktonom u vodama posle prvih odmrzavanja. Tokom zime, međutim, oni prelaze u toplije vode da bi se parili, rađali i zaštitili mlade od niskih temperatura.
Isto tako, kitovi komuniciraju zvucima, sa posebnim obrascima i karakteristikama za svaku vrstu, pa čak i za svaku grupu jedinki. Ali u vreme reprodukcije mužjaci prave duge i složene zvukove kako bi privukli ženke i parili se. Stoga znači da je kit sa pesmom na 52 herca mužjak. Prema Votkinsonovoj studiji, budući da se radi o jedinstvenom primerku koji komunicira na neviđenoj frekvenciji i koji ne putuje istim migracionim putevima drugih kitova, razumljivo je da je slika usamljenog kita osuđenog da plovi okeanskim vodama bez društva privukla pažnju i znatiželjnih izvan akademskog polja.
Demistifikacija usamljenog kita
Nakon što je objavljeno istraživanje, različiti mediji su kita proglasili „najusamljenijim kitom na svetu“. U izjavama koje je objavio „Vašington post“, naučnica Mari En Daher, koautorka studije koju je vodio Votkins, komentarisala je medijsko izveštavanje o slučaju i posledičnu humanizaciju kita.
„Očigledno je da on može da jede, živi i plovi. Da li uspeva da se pari? Nemam pojma. Niko ne može odgovoriti na ta pitanja. Oseća li se usamljeno? Ne volim pripisivanje takvih ljudskih emocija životinjama. Da li se kitovi osećaju usamljeno? Ne znam. Ne želim čak ni da razgovaram o tome“, rekla je Daherova, koja je napustila ovo istraživanje nekoliko godina kasnije.
Pored humanizacije životinje, uverenje da je to najusamljeniji kit na svetu može biti i preterivanje. Verovatno ga čuju druge vrste kitova, jer „peva sa mnogo istih karakteristika kao i plavi kit“.
Ne zna se da li je reč o novoj vrsti , ali se u studiji navodi da bi to mogao biti „pojedinac sa anomalijama ili hibrid sa modifikovanom pesmom“. Verovatno je da postoji više od jednog kita sa ovim karakteristikama, a govori se i o mogućnosti hibrida plavog kita i kita perjara.
Kit sa pesmom na 52 herca, inspiracija umetnika
„Najusamljeniji kit na svetu“ se ušunjao u različita područja popularne kulture. Najviše je slučajeva iz muzičke oblasti. Postoji nekoliko snimljenih pesama sa ovom temom. A osim muzike, put je prokrčio i do literature i filmske umetnosti.