Režiser Vasilije Nikitović, već deset godina, kockicu po kockicu, sklapa ovaj filmski mozaik koji sledeće nedelje stiže u bioskopske repertoare širom Srbije.
On za „Sputnjik“ kaže da premijeru očekuje sa nestrpljenjem i sa malom tremom.
„Mi smo ovaj film dugo i strpljivo promišljali i radili. Uzbuđeni smo pred premijeru u Sava centru jer je beogradska publika u stvari najopasnija. To je ona publika koja izlazi iz bioskopa i govori kakav je film, ne prašta greške, ali i ume da prepozna kvalitet“. Posle toliko godina rada, šta preteže u završenom filmu – zabava ili ideja?
„Film se pravi zbog ideje , a ne zbog zabave koje u uvom filmu ima na pretek. Ali, nisam film pravio zbog kokica, karata i ne znam kakve popularnosti, već iz neke unutrašnje potrebe da nešto kažem o društvu, o vrednostima kojima su me naučili otac i majka i njihovom korelacijom sa vrednostima društa u kojem živim. Hteo sam da kažem svoj stav koji se gradio i sazrevao godinama i da vidim koliko tu svoju ideju mogu da prenesem običnom čoveku, a da on ne zaplače ili da me ne udari. Merenje tih finesa zahtevalo je vreme.
Srž priče je ono što se tokom jedne noći dešava u beogradskoj kafani „Četiri ruže“. Kako ste u opštepoznatoj priči o noćnom životu velegrada uspeli da napravite nešto novo i svoje?
„Trudili smo se da sami junaci budu nesvakidašnji i neobični, a da nose suštinu. Iz različitog su miljea – političar, vlasnik kafane, gradska lujka, propali student, devojke iz Zuca, junak koji dolazi iz Zvečana, i kad se svi oni spoje dobijamo dramu i jedan mali kontrolisani haos. U tom haosu, kroz svaki taj lik – govorim ja. Kroz sve te likove se ide do konačne ideje filma. Moj cilj je da ljudi posle filma malo razmisle, jer danas je – u ovom haosu od informacija – jako teško da nešto kažete. I da to nešto bilo koga prodrma“.
Verujete li da umetnost, kad prodrma, može čoveka učiniti ako ne boljim, ono makar malo odgovornijim?
Mene je učinila. Volim da kažem da su mene ovakvog stvorili Bog, roditelji i filmovi. I hteo sam da napravim film poput onih koji su mene formirali.
Glumačka ekipa je impresivna – Gagi Jovanović, Srđan Todorović, Gordan Kičić, Boris Milivojević, Miloša Samolov, Nada Macanović, Dragana Dabović... Kako ste uspeli da ih okupite?
I ja sam nedavno razmišljao o tome kakao sam uspeo da okupim takve glumce na jednom mestu. Da li sam tada bio mlad, simpatičan i pun energije ili je scenario bio dobar. Danas mi svi oni kažu da je to zbog priče. Veoma ih je zainteresovala, a poverovali su i da imam energije da istrajem i dovršim film. Svi su bili strpljivi ovih deset godina, nisu odustajali. Već sam im rekao i ideju za sledeći film, da na vreme razmišljaju o tome.
Nimalo slučajno, u ovu tipično beogradsku priču dolazi i čovek iz Zvečana. Ne može bez Kosova?
„Sazrevala je i ta ideja. Pre deset godina, kad sam počeo da pišem, Kosovo je bila aktuelna tema. Izgleda da što više vreme prolazi, ta tema postaje sve aktuelnija. Svakih sto godina , ta tema je sve jača i prisutnija. I dugo će biti aktuelna i ništa se tu neće lomiti preko kolena. Motiv Kosova u filmu nije slučajan, a junak iz Zvečana dolazi u Beograd da traži ali i da donese spas i izlaz. Samo dva tri puta u filmu se kaže Zvečan: „on je iz Zvečana, sa Kosova, a branićemo to...“ Iako to nije eksplicitno u filmu, ta dva tri puta koliko zvecne taj Zvečan kao reč – sve to ostaje potpuno urezano u svest. Jer, tu se rađa arhetip. Eho zvuka te reči prati ceo film. Ideja filma je ljubav, žrtvovanje, a prirodno je da junak koji se žrtvuje – dolazi sa Kosova.
U filmu koji nije baš za smeh, ipak ima optimizma. Želeli ste to da ponudite?
A šta da radi čovek bez optimizma? Da skoči s trećeg sprata? Dakle, optimizam mora da postoji, utoliko pre što publika ne želi da vidi ono što je dotiče. Umesto toga želi da vidi nešto što će da zaboravi. I to rade svakogdana i to je trend ne samo Srbije. I da sam u tom smislu zacrnio film, da sam ga zamračio na kraju – ne bi ni meni bilo dobro. Kad je odgledao film, jedan moj prijatelj mi je rekao: „Ti nas Vasilije, toliko nagrdi i ocrni i svašta nam reče, ali na kraju, kad sam izašao iz bioskopa, osećao sam se kao da sam izašao iz crkve“.