Južna Amerika je geografski najudaljeniji region sveta od Rusije, izuzev Australije i Okeanije, koje danas ne igraju bitniju ulogu u svetskoj politici. U poređenju sa šezdesetim godinama prošlog veka, Rusija danas ima izuzetno dobre odnose sa brojnim zemljama latinoameričkog regiona, među kojima su najistaknutije Nikaragva, Venecuela, Kuba, Meksiko i Argentina.
Da bi se objasnili odnosi Rusije sa zemljama Južne Amerike potrebno je istaći da su se za poslednjih 50 godina dogodile kardinalne promene, kako u vođenju politike zemalja Južne Amerike, tako i u Rusiji — na vlast je došao Vladimir Putin, koji se, za razliku od njegovog prethodnika Borisa Jeljcina, vodi politikom nacionalnog interesa i bori za multipolarni svet.
Venecuela, Nikaragva i Argentina
Kao najistaknutiji primer politike nacionalnog interesa Jegor Lidovskoj, direktor Latinoameričkog centra, navodi Venecuelu, u kojoj se predsednik Nikolas Maduro, baš kao i njegov prethodnik Ugo Čavez, zalaže upravo za princip nemešanja u unutrašnja pitanja drugih zemalja.
Sa druge strane, tu je i Nikaragva, čiji predsednik Danijel Ortega takođe ima dobre odnose sa Rusijom i smatra da je mešanje Amerike u unutrašnja pitanja njegove zemlje apsolutno nedopustivo.
Govoreći o Argentini, na mesto predsednika je došao socijalista Roberto Fernandez, te se može očekivati da će se odnosi Rusije i Argentine drastično poboljšati u budućnosti.
Kuba, Bolivija i Meksiko
Tradicionalno partnerstvo koje je Rusija imala sa Kubom još od šezdesetih godina prošlog veka bilo je narušeno tokom devedesetih godina, kada je na vlast u Rusiji došla proamerička struja predvođena Jeljcinom, podseća Lidovskoj.
„Rusija je u tom periodu načinila mnogo štete u odnosima sa Kubom, može se čak reći i da ju je izdala. Međutim, Putinovim dolaskom na vlast promenila se politika Rusije i Moskva je ponovo sa Kubom počela da uspostavlja čvrste i dobre odnose“, ističe on.
Kada je reč o Boliviji, ona je donedavno takođe sprovodila nezavisnu politiku, ali nakon minulog vojnog prevrata u toj zemlji može se sa sigurnošću očekivati da će se politika drastično promeniti, konstatuje Lidovskoj.
U Meksiku je, sa druge strane, na vlasti došao Andres Manuel Lopez Obrador, koji je ponudio azil bivšem bolivijskom predsedniku Evu Moralesu, što je takođe dokaz njegovog zalaganja za multipolarnost. On sprovodi nezavisnu politiku i uživa podršku građana, što takođe otvara veliki prostor za saradnju sa Rusijom.
Brazil i BRIKS
Što se tiče Brazila, podseća Lidovskoj, u toj zemlji je od 2003. do 2010. godine na vlasti bio Luiz Injasio Lula da Silva, za koga tvrdi da je bio najuspešniji predsednik te zemlje i koji je sprovodio veoma dobru nezavisnu politiku — aktivno se družio sa Fidelom Kastrom, kao i drugim liderima zemalja koji su se borili protiv američkog dominantnog uticaja.
Pored toga, on je napravio pravo ekonomsko čudo izdignuvši brazilsku ekonomiju na svetski nivo.
„Međutim, na vlast u Brazilu sada je došao Žair Bolsonaro, koji je orijentisan na politiku SAD i Izraela, od čega određene štete trpi i blok BRIKS. Brazil je u BRIKS-u, pre nego što je Bolsonaro došao na vlast, igrao važnu ulogu, ali ona je danas drastično umanjena“, ocenjuje.
Kolumbija, Čile i Peru
Istovremeno, među latinoameričkim zemljama ima i onih koji su promaerički nastrojene, te ne žele u većoj meri, ili pak ni u kakvoj, da sarađuju sa Rusijom.
Najistaknutiji primer je Kolumbija, koja je, prema rečima Lidovskoja, praktično postala produžena ruka Amerike i više nema sopstvenu politiku. Takođe, tu je i Čile, koja je poprilično orijentisana na politiku SAD, što ne znači da je u potpunosti za bojkot Rusije, ali je činjenica da nema nikakve specijalne odnose sa Moskvom.
Ne treba zaboraviti ni na Peru, čija je vlast poput čileanske proamerička, ali u poslednje vreme sve veće interesovanje pokazuje prema Rusiji i Kini, uglavnom ekonomske prirode.
Rusija ne želi rivalstvo, već savezništvo
Rusija i SAD zastupaju sasvim dva suprotna pristupa sprovođenju međunarodne politike, ističe Lidovskoj. Američki pristup podrazumeva vojne prevrate sa ciljem postavljanja svojih ljudi nasilničkim putem, što narod ni u jednoj zemlji ne odobrava.
Sa druge strane, Rusija smatra da svaka zemlja ima pravo na sopstvenu politiku, Rusija nudi saradnju zasnovanu na obostranoj koristi, podržavajući prijateljske odnose. Kina takođe sprovodi takvu politiku, koja je uglavnom bazirana na ekonomiji i investicijama.
„Nikakvi konflikti ne postoje između Rusije i Kine po pitanju sprovođenja politike prema zemljama Latinske Amerike. Rivalstvo ne postoji ni sa Amerikom, iako Vašington konstantno stvara konfliktne situacije i sa Rusijom i sa Kinom, isključivo zbog sprovođenja svoje političke dominacije“, zaključuje Lidovskoj.