Kompozitor koji je za diplomski rad dobio prestižnu nagradu „Stevan Hristić“, student milanskog konzervatorijuma „Đuzepe Verdi“ i beogradske muzičke akademije, Zoran Hristić bio je prepoznat kao redak, jedinstven talenat.
O tome svedoči više domaćih i međunarodnih nagrada, među kojima i nagrada za životno delo, dve Sterijine nagrade za scensku muziku i dve Zlatne arene za filmsku.
Od „Elipsi“ do zvezda
Govoreći o Hristiću kao o „sjajnom tipu“, njegov kolega, kompozitor Zoran Simjanović, za Sputnjik kaže da je to bila ličnost bez kompleksa:
„Hristić je bio čovek koji je voleo život, koga je sve interesovalo“.
Zanimao se za sve vrste muzike, za razliku od drugih kompozitora koji su bili koncentrisani samo na svoju ozbiljnu muziku. Njega je interesovao i džez i rokenrol i pop muzika, i zato i jeste bio filmski kompozitor. Bio je jedan od najznačajnijih srpskih kompozitora između šezdesetih i sedamdesetih godina“, napominje Simjanović.
Sećajući se kako je Zoran Hristić „ušao u njegov život“ i trajno ga promenio, Simjanović se vraća u vreme nastupa ansambla „Elipse“, u kojem je svirao, a koji je pobedio na „Gitarijadi“.
„Kao pobednike, zvali su nas da odsviramo temu za film ’Nemirni‘ Kokana Rakonjca, za koji je Zoran Hristić pravio muziku. Tu smo se upoznali. Mi smo mu omogućili da upozna malo više rokenrol, a onda je on upoznao nas. Tada me je pitao: ’Pa šta ti radiš?‘, na šta sam mu odgovorio: ’Studiram pravo‘. ’Pa jesi li ti normalan? Kad si tako talentovan, upiši muzičku akademiju‘, rekao mi je, poslušao sam ga i tako mi je potpuno promenio život. Kasnije smo se stalno susretali i razmenjivali mišljenja. Uvek sam se slagao sa njegovim idejama. On je terao svoje, pisao je savršene kompozicije, što za televiziju i film, a što poeme, razne svite, simfonije i tako dalje. Pred kraj života je komponovao oslanjajući se na Mokranjca“, podseća Simjanović.
Poznati kompozitor ističe još jedno važno svojstvo Hristićeve muzike: bila je slušljiva.
„Hristićeva muzika će se slušati i dalje, za razliku od nekih koji će biti zaboravljeni, jer su bili ’u trendu‘. Njegova muzika je sadržala i nacionalne elemente, što se ogledalo u brojnim horskim i horsko-instrumentalnim kompozicijama. Sve to se izvodilo u raznim situacijama. Nešto je komponovano namenski, a nešto će ostati večito u istoriji naše umetnosti“, zaključuje Zoran Simjanović.
Iza Zorana Hristića ostaje impresivan opus, u kome su solistička i kamerna dela, muzika za balete, pozorište, film i televiziju. Govorio je da nikada nije prihvatao stav da je muziku važno napisati samo za sebe:
„Mislim da vas vara umetnik koji kaže da mu nije stalo do komunikacije i uticaja. Umetnost znači uticaj“.
Znao sve o svemu
A upravo ovaj Hristićev stav o tome da umetnost znači uticaj, na najbolji način potvrđivao je životom i delom veliki filmski znalac, reditelj, filmski kritičar i teoretičar Vladimir Petrić.
Ostaje upamćen kao prva osoba koja je doktorirala na filmskim studijama neke američke institucije za visoko školovanje.
„Od svoje bogate mašte stvarao je dela koja će ostati udžbenici sedme umetnosti. Ostavio je najdublji trag u srpskoj kulturi i promišljanju filma, i borio se da film postane, i ostane, istinski organon života“, naveo je u telegramu saučešća ministar kulture Vladan Vukosavljević, podsetivši da je Petrić u Americi osnovao i vodio Filmski arhiv Harvarda.
Za jednog od Petrićevih studenata, pozorišnog reditelja Ljubišu Ristića, bila je privilegija imati profesora koji je „sve znao o svemu“.
„Vlada Petrić je bio naš profesor istorije filma. Mi smo bili klinci kada smo šezdesetih godina upisivali Akademiju. Imali smo privilegiju koju nije imao niko na svetu — predavao nam je čovek koji je, prosto, znao sve o nečemu što nije bilo tako jednostavno. Na Zapadu nisu znali veliku epohu sovjetskog nemog filma, početak avangarde u filmskoj industriji. Ovi, opet, sa Istoka nisu poznavali tako dobro zapadnu kinematografiju, Holivud i sve ostalo. Znali su, ali niko nije znao kao Vlada Petrić“, kaže Ristić i podseća da je upravo Petrić bio čovek koji je u bunkerima u Moskvi i Petrogradu video sve filmove Dovženka, a istovremeno je znao celu zapadnu kinematografiju.
„Slušali smo od njega fantastične priče koje smo jedini na svetu mogli da čujemo. Vlada je otišao i počeo da predaje na Harvardu istoriju filma, što je bilo potpuno neobično. On je prvi čovek u Americi koji je dokazao i pokazao da film ima istoriju. U Americi je to bilo kao pravljenje cipela ili šerpi, tako su tretirali film — kao industriju“, priča Ristić.
„Onda je Vlada Petrić otišao, i na najprestižnijem američkom univerzitetu osnovao Filmski arhiv, kao neku Kinoteku. Objavio je i udžbenik iz istorije filma. Onda su oni počeli to da tretiraju kao neku ozbiljnu umetnost. To je Vlada Petrić, koji se posle toga vratio ovamo, i to je dobri duh, jedan fantastičan čovek, uvek dobro raspoložen, uvek radoznao. On je neke važne ljude i važne pojave uvek znao da zabeleži, da o njima govori, da ode i sve vidi“, kaže Ristić.
„Izgubili smo jednog od najvažnijih ljudi koje je imao naš film i naša kultura, zanimljivog i talentovanog reditelja i glumca i, naravno, najvećeg poznavaoca istorije filma na svetu“, konstatuje Ljubiša Ristić.
Uz Petrića stasale generacije
Umetnički direktor Festivala autorskog filma Srđan Vučinić podseća na to da su uz udžbenike Vlade Petrića, poput „Razvoja filmskih vrsta“, „Šekspira na filmu“ i drugih knjiga, stasale brojne generacije filmskih stvaralaca u Srbiji i bivšoj Jugoslaviji.
„Ogroman je doprinos Vlade Petrića, ne samo jugoslovenskom ili srpskom autorskom filmu i teoriji i istoriji filma, nego i beogradskom Festivalu autorskog filma (FAF) tokom poslednjih petnaestak godina, kada je više živeo u Beogradu nego u Americi“, istakao je Vučinić.
On je ukazao na to da je Vlada Petrić upravo na Festivalu autorskog filma uspeo da pronađe polje za iskazivanje teorije filma u koju je duboko verovao — teorije Slavka Vorkapića o kinestetičnosti i sinematičnosti filma.
„Petrić je verovao u moć kadrova koji izazivaju estetsko dejstvo kod gledaoca i u sinematičnost filmova. To je mnogo dalje od filmske priče, od narativa, i to pomera filmsku umetnost ka muzici, baletu i poeziji“, kaže Vučinić.
Profesor Petrić je pre četiri godine inicirao da se u okviru FAF-a dodeljuje nagrada za najsinematičniju scenu u igranom filmu, posvećena uspomeni na njegovog profesora Slavka Vorkapića. U počast Vlade Petrića, na Festivalu će biti prikazan film „Zid uspomena“, koji je pre desetak godina premijerno prikazan na FAF-u.
„To je njegovo testamentarno delo, film o njegovom životu, nastao preplitanjem fotografija sa Univerziteta u Harvardu, koji je zadužio osnivanjem Arhiva, i čitave istorije filma“, navodi Vučinić.