Ambiciozan kineski projekat „Pojas i put“, koji je u septembru 2013. pokrenuo kineski predsednik Si Đinping s idejom da infrastrukturnim i trgovinskim projektima poveže Kinu sa najvećim delom sveta, već je dostigao vrednost od 1.000 milijardi dolara. Upravo je kineski lider Si pre nekoliko dana izjavio da je Kina do sada potpisala 197 dokumenata o saradnji na projektu „Pojas i put“ sa 137 zemalja i 30 međunarodnih organizacija.
Taj projekat bi do 2027. godine mogao zvanični Peking da košta 1.300 milijardi dolara, a vrednost građevinskih projekata prevazilazi 720 milijardi dolara.
Kakvi su mogući dometi novog američkog projekta koji ima ambiciju da parira grandioznoj kineskoj ofanzivi, Sputnjik je pitao istoričara Sašu Adamovića, dobrog poznavaoca američke scene.
„Očito je da je konačno sazrela svest da je zapravo najvažniji geopolitički suparnik SAD na globalnom nivou NR Kina. Ideja da kroz mrežu ’Plava tačka‘ pronađu način da se suprotstave kineskom projektu ’Pojasa i puta‘, upravo je na toj liniji ideje suprotstavljanja Kini, pogotovo tamo gde je projekat ’Pojas i put‘ već uveliko u toku“, kaže Adamović.
Odocnila „Plava tačka“
I dok je kineski projekat ozbiljan, dobro isplaniran, sa stabilnim izvorima finansiranja i realizacije, u slučaju američke „Plave tačke“ koja je u velikom zakašnjenju, najveći problem će biti njegovo finansiranje i namera da privuče privatne investitore u velike infrastrukturne projekte u Aziji, smatra ovaj analitičar.
S obzirom na poodmaklost projekta „Pojasa i puta“, američka ideja bi se, po njegovom mišljenju, mogla pokazati utopističkom.
Sagovornik Sputnjika, međutim, ukazuje na to da SAD kroz svoj projekat neće pokušavati da naprave alternativnu varijantu kineskom. Kako su sami objasnili, „Plava tačka“ bi trebalo da liči na Maršalov plan koji je, kako smatraju, mnogo dobrog učinio za ekonomsku obnovu Evrope posle Drugog svetskog rata.
„Oni svoj projekat porede sa Maršalovim planom, dok pokušavaju kineski projekat da predstave potpuno suprotnim, jer po oceni Amerikanaca, on nema transparentnost finansiranja, a države koje u njemu učestvuju zbog kredita koje uzimaju od Pekinga, mogle bi da dođu u veliku političku zavisnost od Kine“, objašnjava Adamović.
Licemerje odlazeće imperije
Drugim rečima, stara imperija na silaznoj putanji zamera novoj imperiji u usponu da radi sve ono što je upravo ona sama radila na putu dok nije postala najveća svetska sila. Zato taj projekat „Plava tačka“ u sebi sadrži i ogromnu dozu licemerja, kritičan je Adamović.
On ne sumnja da će SAD u Aziji pokušati da se oslone na svoje partnere uznemirene rastućom ulogom kineske politike u tom regionu, ali i u čitavom svetu, zato i nije čudo da su za njihov projekat zainteresovani u Japanu i Australiji.
Naš sagovornik podseća da je Hilari Klinton u svojstvu američkog državnog sekretara u administraciji Baraka Obame svojevremeno pokušavala da ubedi svoje domaćine na afričkoj turneji kako kineske investicije nisu tu iz želje da im Kina pomogne, već da realizuje svoje interese.
Velike sile to i rade, ne spori ovaj analitičar, ali i napominje da SAD ni tada kao ni sada nisu u stanju da ponude efikasnu alternativu koja bi mogla da konkuriše kineskom projektu „Pojasa i puta“.
Kinezi se ne mešaju u unutrašnje stvari
Kako objašnjava, ne samo da je reč o projektu koji je uveliko u toku i stabilno finansiran, nego je Kina država koja se ne meša u unutrašnje stvari drugih država, poštujući njihov suverenitet, za razliku od SAD koje su upravo kreator politike mešanja u poslove drugih država. Zbog toga su mnoge države prema njima i njihovim planovima veoma skeptične.
Na pitanje dokle može da dobaci američki plan, on kaže da je o tome teško govoriti, jer je reč tek o početnoj ideji i pitanje je kada bi mogla da počne njegova realizacija.
„Sve dok se ne reši pitanje stabilnog ili održivog finansiranja na jedan kraći, pa i na srednji rok, američka inicijativa nema mnogo izgleda na uspeh. Sa druge strane, Kina je ta koja zna jasno šta hoće. Kineska politička elita ima jasne planove, a i spremna je da potpuno zaštiti svoje i ekonomske i političke interese tamo gde oni mogu da budu ugroženi i ona će to sigurno u budućnosti raditi, bilo da je u pitanju zaštita njenih investicija u Aziji, na Balkanu, ili nekom drugom delu sveta“, jasan je Adamović.