Bizmark je rekao da „Balkan nije vredan zdravih kostiju jednog pomeranijskog grenadira“. Njegov širok pogled na evropske odnose i politiku podrazumevao je da se Trojecarski savez mora održati. Pretnju je video u Francuskoj. Zbog toga su ga uznemiravale stalne napetosti između Austrougarske i Rusije oko balkanskih pitanja. Od toga nije mogao pobeći.
Da ni danas ne treba „bežati sa Balkana“ upozorava Karl Bilt. U autorskom tekstu za „Vašington post“, iako biranim rečima, negdašnji specijalni predstavnik EU u jugoslovenskoj krizi oštro kritikuje Emanuela Makrona:
„Prošle nedelje Francuska je blokirala početak pristupnih pregovora EU sa Severnom Makedonijom, suprotno preporuci Evropske komisije i volji drugih članica. Takva odluka može da sruši višedecenijski strateški pristup EU na Balkanu.“
Strateška katastrofa
Bilt navodi da „ima malo onih koji shvataju da se Unija kreće u pravcu još jedne strateške katastrofe.
„Nekoliko dana pre Biltovog članka, u sličnom tonu su pisali istraživači Analitičkog centra Evropskog parlamenta. Njihova analiza posvećena Srbiji govori o frustriranosti ’sporim napretkom ka članstvu u EU‘.“
Zbog toga je dovedena u pitanje „opšta posvećenost Beograda evropskoj perspektivi“ i otvoren prostor za jačanje veza sa Rusijom i Kinom. Umesto odgovora na kritiku, iz Pariza je „bočnim kanalima“ puštena teza o „privilegovanom specijalnom partnerstvu“ u zamenu za „tiho odustajanje“ od punopravnog članstva balkanskih zemalja.
Nezainteresovana evrobirokratija
Razloga za zabrinutost EU svakako ima. Većina iznetih opisa su tačni. Međutim, ovde se brkaju uzroci i posledice. Nije Makron uzrok naših današnjih nedaća, niti zbog stava Francuske kopni uticaj EU na Balkanu. Prvi uzrok je suštinska nezainteresovanost evrobirokratije za ovaj region.
Bilo je mnogo velikih reči, puno obećanja, uspostavljene su brojne institucije za „usklađivanje sa EU standardima“, ali i sporog napretka na tom putu. Nezadovoljstvo učinjenim je vidljivo i u Rumuniji, Bugarskoj i Hrvatskoj. Posmatrano iz perspektive ostalih balkanskih država, čini se kako je stalno „podizanje lestvice“ bilo samo izgovor za stav da „Balkan nije vredan zdravih kostiju jednog pomeranijskog grenadira.“
Prebacivanje loptice
Naravno, Brisel će „prebacivati lopticu u naše dvorište“, tvrditi kako nije učinjeno dovoljno u reformama, u čemu ima i istine, ali istovremeno — ljubljanski IFIMES u jednom od poslednjih istraživanja naglašava kako „eksperti upozoravaju da već sada 15 država-članica EU ne bi moglo u potpunosti da ispuni uslove za članstvo, koji se traže od država Zapadnog Balkana.
Da je bilo suštinske zainteresovanosti evrobirokratije da se region u potpunosti integriše, da je u celom tom procesu bilo neke izvesnosti, bilo bi i hitrih reformi. Ovako, balkanske zemlje su prepuštene same sebi i snalaze se kako umeju.
Smetaju Kina i Rusija
Analitičarima Evropskog parlamenta smeta sve veće kinesko i rusko prisustvo u Srbiji, ali oni zanemaruju nekoliko stvari. Na primer: šta bi se desilo sa železarom u Smederevu i rudarsko-topioničarskim kompleksom u Boru da nije bilo Kineza? Kako bi gradili auto-put prema Crnoj Gori bez kineskih kredita?
U strategijama EU tog saobraćajnog koridora uopšte nema! Kako bi bez saradnje sa Rusijom dugoročno osigurali energetsku bezbednost i modernizovali železnice? Da li je za nas rešenje da uvozimo ruski gas preko Severnog toka?
Drugi uzrok je katastrofalna odluka vodećih evropskih država o Kosovu iz 2008. godine. To se ne tiče samo Srbije, već je opteretilo regionalne odnose u celini. Čak je uticalo i na šire međunarodne relacije.
Usledila je (zlo)upotreba „kosovskog presedana“ drugde. Još dok je odluka pripremana, bilo je poprilično upozorenja kakve će posledice ona izazvati, ali se na to u Briselu niko nije obazirao. Uvereni da će pre ili kasnije „prelomiti Beograd“, evropski misionari uopšte nisu pokazivali želju da realno sagledaju okolnosti.
Rešenje je bilo jednostavno: prihvatiti kompromis o širokoj autonomiji koju je nudio Beograd, a zatim brzo integrisati Srbiju u EU. Uticaj Brisela bi se povećao, Albanci bi dobili „više od autonomije, manje od nezavisnosti“, za Srbiju bi važila Badinterova pravila. Taj trenutak je propušten, stvari su otišle u drugom pravcu, vreme se ne može vratiti unazad.
Treći uzrok tiče se transformacije strukture svetskog političkog sistema. EU je pogoršala odnose sa Rusijom i Turskom, na putu je da uđe u konfrontaciju sa Kinom, monolitni „Zapadni blok“ sa SAD na čelu više ne postoji. Ostali akteri regionalne bezbednosti na Balkanu ostvaruju svoje interese bez konsultacija sa Briselom, razvijaju sopstvene strategije, EU je izgubila ekskluzivitet koji je postojao početkom dvehiljaditih.
Kasno upozorenje
Sagledavajući uzroke, zato se može reći da ukazivanje Bilta na „kretanje ka još jednoj strateškoj katastrofi“ dolazi kasno.
To je počelo još 2008. godine, sada se samo ubrzava. I u tom kontekstu, modifikovana inicijativa Francuske može predstavljati održivo rešenje u ovom trenutku i za EU i za Balkan. Negativan efekat posledica umanjio bi se kroz „privilegovano specijalno partnerstvo“, a istovremeno, balkanske zemlje bi zauzvrat mogle da šire saradnju i sa ostalim akterima, kako bi osigurale ekonomski rast i održale političku stabilnost.
Da li će na ovo pristati u EU? Sudeći po svemu do sada viđenom — teško. Pre izvesnog vremena u nemačkom „Cajtu“ Ulrih Ladurner je upozorio kako u „životne laži EU“ spada širenje stava da balkanske države „nemaju drugu alternativu“.
Alternativa ima, već se nude, a kako vreme bude proticalo — tek će ih biti. Ako EU želi da sačuva nekakav uticaj, moraće da pristane na kompromise. U suprotnom, postojeći trend će biti nastavljen, uz rast frustracija i napetosti.
Bizmark bi ovu situaciju verovatno rešavao pokušajem dogovora. Ključne pretnje za EU dolaze sa drugih strana. Balkan ne mora biti „zona rastućih frustracija“ i „izvorište napetosti“.
Uostalom, u strateškom smislu, posle svih pogrešnih koraka, EU na ovom prostoru može samo gubiti, tu više ništa ne može dobiti.