Kada je reč o na primer ubistvu srpskih ili inostranih novinara u ratovima na prostoru BiH i Kosova, Amerikanci nisu nikada bili tako ažurni da zahtevaju pronalaženje počinitelja. A novinari su samo radili svoj posao i za razliku od braće Bitići nisu ratovali ni na čijoj strani.
Kolumnistkinja lista „Nedeljnik“ Ljiljana Smajlović kaže da kada se strana država meša u odluke neke zemlje to nikada nije iz filantropije, niti zbog viših vrednosti, već isključivo iz namere da se nametne samo ono što je njima u interesu.
„U slučaju braće Bitići, Amerikancima se mora priznati pravo da se bore za to da se reši ubistvo njihovih državljana. U isto vreme, kada god se ovde mešaju, Amerikanci se pozivaju na svoje vrednosti i ideale, ali isključivo kada im to odgovara“, kaže naša sagovornica.
Licemerje Zapada
Smajlovićeva podseća da kada je ubijen Slavko Ćuruvija, njima je odgovaralo da to stave na teret tadašnjem režimu, a kada su američki projektili tokom bombardovanja ubili novinare RTS, odbili su svaku odgovornost tvrdeći da je reč o nekakvim propagandistima kao dozvoljenom cilju.
„Ista stvar je sa Kosovom. Na Kosovu je ubijeno sedam srpskih i sedam albanskih novinara za vreme i posle ratnih dejstava. Nikada Amerikanci nisu rekli vlastima u Prištini: ’Pre nego što vas priznamo kao državu, ili učinimo ovu ili onu uslugu, morate da makar započnete istragu o ubistvima novinara‘. To licemerje Zapada je važno, jer ovde njihova propaganda uspešno gura tezu da nam žele samo dobro. I pritiskaju nas sa namerom ’da nama bude bolje‘, a kritikuju nas ’iz najbolje namere‘. Ja mislim da to nisu najbolje namere“, kaže ona.
Novinar i publicista sa Kosova i Metohije Živojin Rakočević kaže da onog trenutka kada je naš život ovde na Balkanu postao manje vredan nego život čoveka u Parizu i u Londonu uništena je ideja o prosvećenoj Evropi i svetinji života.
Nema balansa u zločinu
„Ideologija, moć i interesi učinili su da slučaj braće Bitići postane tema najmoćnije vojne sile, ali se gotovo ništa ne govori o ljudima koji su radili svoj posao, recimo novinari, ne nanoseći zlo nikome, a bili su ubijeni. Kada vidite lica njihovih supruga, braće, dece, ona govore samo jedno: ’Ovo što se nama dogodilo niko ne sme da doživi!‘. Oni ne traže osvetu, dok političari najavljuju revanš, jer tom demagogijom zadržavaju vlast i moć i nije ih briga za posledice. Ponavljam, nedopustiv je balans u zločinu, ubili ste jednog čoveka, ubili ste čitav svet, a oni koji prave ravnotežu u zločinu i koji tvrde da naši životi ne vrede isto spremni su i pripremaju se za nove nesreće i za njih je mir neprihvatljiv“, kategoričan je Rakočević.
Podsetimo, novinar Aleksandar Simović otet je u Prištini, a zatim ubijen. Njegov kolega Momir Stokuća ubijen je u svom stanu u Prištini i to posle dolaska NATO trupa. Ni ubistvo albanskog novinara Džemajla Mustafe nikada nije rasvetljeno. Ni do danas se ne zna gde su nestali novinari Ranko Perenić i Đuro Slavuj, iako je godinama bilo različitih tragova. Istraga o njihovom nestanku nikada nije dovedena do kraja, niti do potencijalno odgovornih za njihov nestanak, već je obustavljena.