Taj skandal dogodio se u Ligi Evrope na meču odigranom u Kijevu, na utakmici između domaćeg Dinama i Kopenhagena, u kojem su učestvovali i gosti lokalnih huligana — zagrebački „bed blu bojsi“, sa kojima Ukrajinci gaje „bratske odnose“.
UEFA se do sada nije oglašavala povodom skandaloznog skandiranja na stadionu u Kijevu, čak ni istraga nije pokrenuta, iako je snimak objavljen na zvaničnom jutjub kanalu navijača kijevskog kluba.
Podsećamo, to nije prva „združena ukrajinsko-hrvatska akcija“, pošto još od početka sukoba u Donbasu iz Hrvatske povremeno stižu preporuke da se taj problem reši nekom novom „Olujom“, a poznato je da i brojni „hrvatski dragovoljci“ oružano pomažu „ukrajinsku braću“.
Istoričar dr Čedomir Antić, profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu, kaže za Sputnjik da postoje nepobitne sličnosti kad je reč o hrvatskom i ukrajinskom nacionalizmu.
Dežurni krivci kao tvorci zakasnelih nacija
Obe nacije su pomalo zakasnile u svom nastanku, imale su određene nedoumice šta da čine, bile su podeljene, a složeni su bili i putevi kojima su došli do veličine svojih nacionalnih država, dodaje Antić.
Zanimljivo je da su i Hrvati i Ukrajinci došli do maksimalne državne teritorije i mogućnosti da u 21. vek uđu kao nezavisne nacije upravo zahvaljujući režimima i nacijama protiv kojih su bili, naglašava profesor Filozofskog fakulteta.
„Hrvatsku i Ukrajinu vezuju ne samo istorija i činjenica da su obe imale snažne kvislinške pokrete u Drugom svetskom ratu, iako Ukrajinci nikad nisu dobili od Hitlera mogućnost da se predstave kao Goti i arijevci i da izvrše, nažalost, ono što je većina hrvatskog naroda pristala da se izvrši tokom Drugog svetskog rata“, kaže Antić.
A te sličnosti su se „probudile“ posle proglašenja nezavisnosti dve države, dodaje naš sagovornik.
„Bez obzira na činjenicu da je u Ukrajini ostalo desetak miliona Rusa i što je većina Ukrajinaca rusofona i što su i verski i jezički i kulturno bliži Rusiji, koja je naravno daleko veća u odnosu na Ukrajinu, nego što je Srbija u odnosu na Hrvatsku, u Ukrajini je živela ta mržnja, a političke podele u Ukrajini, slično kao i u Hrvatskoj, bile su zatomljene tim uverenjem da su za sve zlo što se desilo u prošlosti, krivi Rusi“, objašnjava Antić.
Kompleks „čuvara hrišćanstva“
Ukrajincima nije bio kriv ni komunistički režim, ni Nikita Hruščov koji je bio iz Ukrajine i „poklonio“ joj Krim i proširio joj granice, ali je bio krivac za smrt više od miliona ljudi, već su im bili krivi Rusi i Rusija, dodaje on.
Po dobijanju nezavisnosti i posle 15 godina kompromisnih vlada, u Ukrajini je 2004. godine trijumfovao ekstremni ukrajinski nacionalizam, koji ima i svoju ekstremnu opoziciju, od „Desnog sektora“ do navijača, i zato je i mržnja prema Rusima ekstremna, ocenjuje Antić.
Što se tiče Hrvatske, posle toliko kašnjenja i toliko problema u razvoju nacije i bolne činjenice da svoj jezik nisu sačuvali, a da su srpski proglasili za svoj, Hrvatska bi želela da njen primer bude neka vrsta „svetskog dobitka“, smatra profesor Filozofskog fakulteta.
„Dakle, taj neki kompleks ’čuvara hrišćanstva‘, ljudi koji se bore pred zidom nečega najsvetijeg, najlepšeg i najcivilizovanijeg, postoji i danas i mi smo videli te reakcije, za koje ne kažem da su službene, ali čuli smo ih i od premijera Plenkovića, a on o tome malo zna, a to je da na istoku Ukrajine treba da se sprovede ’Oluja‘“, kaže Antić.
Kad pogledamo reakcije novinara, javnih ličnosti i običnih građana Hrvatske na događaje na postsovjetskom prostoru, primećujemo da se uvek tu nađe identifikacija sa nekim nacionalizmom, dodaje naš sagovornik.
Konačno rešenje — Srbe u Sibiriju
„Uvek je tu srpski protivnik, neprijatelj koji je i dan danas ključan u nacionalnom hrvatskom shvatanju, a oni uvek Srbina prepoznaju u Rusu“, smatra Antić.
Hrvati u Rusiji prepoznaju srpskog zaštitnika, objašnjava on i dodaje da se ekstremni hrvatski nacionalizam razvijao u ideji da hrvatska nacija ima nekakvo poslanje.
Antić podseća na mišljenje jednog „manje ekstremnog hrvatskog fašiste“ Mladena Lorkovića, koji je tvrdio da je proterivanje Srba iz Hrvatske u Srbiju samo privremeno rešenje, a da je konačno — proterivanje u Sibiriju.
Kao primer antiruske histerije Hrvata, sagovornik Sputnjika navodi napad na Južnu Osetiju 2008. godine, koji je naredio jedan „avanturista, autoritarni tip i ekstremni šovinista“ Mihail Sakašvili.
Izuzeci retki, ali potvrđuju pravilo
„Bio sam tad u Hrvatskoj, čitao sam pažljivo novine i primetio da se neprekidno pominje isto, kako je šteta što Gruzija nema prilike da učini ono što je ’civilizovana i napredna Hrvatska‘ uradila i kako je strašno i pomisliti šta bi bilo Hrvatskoj da je neko sprečio ’Oluju‘, odnosno taj završetak izgradnje hrvatske nacije, koji je započeo u Prvom svetskom ratu, a svoj najvažniji trenutak je imao u vreme genocida iz Drugog svetskog rata“, naglašava Antić.
Kad je reč o navijačima, oni su, uz časne izuzetke, margina društva, ali i hrvatska elita i hrvatski narod se poistovećuju sa neprijateljima Srbije i Rusije i to je uvek tako, a „izuzeci su retki, ali potvrđuju pravilo“, smatra naš sagovornik.
Prema njegovom mišljenju, ukrajinski huligani bi na utakmicama uzvikivali antisrpske parole i da nisu u „specijalnim odnosima“ sa hrvatskim kolegama.
„Putinovi prijatelji su uvek na meti Ukrajine“, zaključuje Antić.