Veliku zaslugu za srećan epilog turobne porodične drame ima i šef srpske diplomatije Ivice Dačić. Zajedno sa ambasadorom Srbije u Iranu Draganom Todorovićem, on je na najvišem međudržavnom nivou izdejstvovao da se ispuni presuda turskog suda od pre četiri godine i da deca ponovo budu sa majkom.
Dačić je zaslužio danas pohvale čak i od onih koji se ni u čemu ne slažu sa njim. Tako nalaže načelo ljudskosti, iščezlo iz naše politike.
Šta je veliki događaj?
Ovaj „mali“, dirljivi događaj morao bi bar u jednom danu da zaseni „velike teme“ — geopolitičke lomove, međunarodna pozicioniranja Srbije, regionalne bitke, evropske i evroazijske perspektive, kineske puteve svile, američke uslove, nesvrstane...
Sve su to poslovi šefa diplomatije, ali je u svakom vremenu i u svakoj zemlji najveća dužnost da deca budu srećna. Nezavisno od ideologija i političkih previranja.
Deca Slavice Burmazović danas su nasmejana, sve troje. I to je to.
Zato je važno da svi kojima su puna usta političke kulture pohvale Ivicu Dačića. Čak i ako su mu ljuti rivali. Čak i ako mu zameraju što je u vlasti sa Vučićem ili su na njega ljuti jer je bio u vlasti sa Tadićem. Čak i ako im smeta njegovo pevanje, maniri, miloševićevska prošlost, naglasak kad priča na engleskom jeziku...
Neće pasti kruna glave
Neka dela zaslužuju priznanje bez obzira na to što će se već sutra sve zaboraviti, a političke bitke nastaviti još većom žestinom.
Niti će vladajućim partnerima pasti rejting ako danas javno čestitaju Dačiću, niti će političkim protivnicima pasti opoziciona kruna s glave ako za trenutak pruže ruku ministru inostranih poslova.
A bar na jedan dan, kada bi se to desilo, Srbija bi postala nešto normalnija i zdravija zemlja. I svi bi u tom slučaju dobili poen.
Bar na jedan dan, ljudskost bi bila jača i glasnija od odvratnih političkih ratova koji duboko polarizuju i deformišu državu.
Jer deca su se vratila kući. I to je to.