Aero-zagađenje može da spreči samo „zeleni zid“ /video/

Aero-zagađenja izazivaju smrt oko 6.000 ljudi u Srbiji, a u svetu čak sedam miliona godišnje, piše u izveštajima Svetske zdravstvene organizacije.
Sputnik

Beograd se, po aero-zagađenju, za primat bori sa Pekingom, Nju Delhijem, Džakartom... Rame uz rame sa našim glavnim gradom su i mnogi drugi gradovi u Srbiji, ali i Sarajevo, Skoplje... Neslavni spisak koji se ovih dana često vidi po medijima je poduži jer na celoj planeti zagađenja u vazduhu, pod određenim klimatskim uslovima, stvaraju smog. Čovečanstvo plaća danak industrijskoj revoluciji. Devet od deset stanovnika u svetu je izloženo izuzetnoj zagađenosti vazduha, što poveća rizik od moždanih udara, bolesti srca, karcinoma pluća, upozorava već godinama Svetska zdravstvena organizacija (SZO) i konstatuje da se svaki četvrti smrtni slučaj u svetu dovodi u vezu sa zagađenjem vazduha. Pre tri godine najviše takvih smrtnih slučajeva po glavi stanovnika bilo je u Turkmenistanu, Tadžikistanu, Uzbekistanu, Avganistanu, Egiptu i Kini.

Miholjsko leto ovog oktobra ni na gradskim šetalištima u Srbiji ne miriše na pečene kestene, vazduh je „obogaćen“ opasnim česticama PM2,5 i PM10. Bez obzira na gotovo letnje temperature i sunčane dane, ili bolje reći, baš zbog njih, bez kiše, koja bi ih „oprala“, i košave, koja bi ih oduvala, ove „nevidljive ubice“ prete na ulicama. Nisu preporučljive šetnje, pogotovo ne hroničnim bolesnicima i deci. Savetuju nam da ne vetrimo stanove. Ni hirurške maske ne pomažu. Sasvim je sigurno da ni nastupajuće zahlađenje neće samo od sebe pročistiti vazduh. Taj zagađeni vazduh i magla formiraju smog, golim okom još vidljiviji produkt savremenog čovečanstva.

Postavlja se pitanje ko je kriv. Industrija, fabrike, cementare, ugalj koji sagorevamo u termoelektranama, vlažna drva u pećima, kotlarnice sa lošim dimnjacima, zapaljene deponije i strnjike na oranicama, saobraćaj...

I golim okom je vidljivo da se i bukvalno puše auspusi na krntijama sa, uglavnom, dizel motorima koje balkanske zemlje još uvoze iz zapadnoevropskih zemalja, istih onih koje su zabranile ne samo starim, već, često, i novim automobilima da „krstare“ gradskim jezgrima.

London se oslobodio smoga

Nekada je po smogu bio čuven London. Stotinak godina kasnije proslavio se Peking. Sa TV ekrana i naslovnica novina gledali su nas Kinezi koji su maske nosili ne samo u glavnom gradu, već i u mnogim drugim gradovima Kine, države sa godinama već najbrže rastućom privredom.

Srpska i privrede balkanskih zemalja nikako da se inficiraju klicom tog ubrzanog ekonomskog napretka, ali po aero-zagađenju smo ovih dana čak prestigli druge zemlje, ili je zapravo reč samo o tome da su i kod nas postavljeni uređaji koji ga očitavaju. I da je konačno o zagađenju počelo otvoreno da se priča.

London se oslobodio svog smoga. Njihovi političari ozbiljno razmišljaju o tome kako da im se ne vrate sive godine. I Kinezi su ozbiljno počeli da se bave svojim aero-zagađenjem.

Pre dve godine, u Kini je u gradu Sianu sagrađen prečišćivač vazduha u obliku tornja visine 100 metara zbog čega je smatran najvećim postrojenjem takve vrste na svetu. Naučnici sa Instituta za zaštitu okoline pri Kineskoj akademiji nauka tvrde da taj sistem dnevno proizvodi 10 miliona kubnih metara čistog vazduha, izvestio je tada, prenoseći kineske medije, portal Gradnja.rs, navodeći da je u oglednom području, koje se proteže na 10 kvadratnih kilometara gradske površine, nivo smoga smanjen na umeren nivo, čak i tokom onih dana kada je inače veoma veliko vazdušno zagađenje.

Aero-zagađenje može da spreči samo „zeleni zid“ /video/

Kinezi, takođe, pored Kineskog, grade i svojevrsni „zeleni“ zid, čija je prevashodna namera da spreči širenje peščanih oluja. Ideja je da do 2050. godine zasade zid od drveća. U jednom od najvećih ekoloških poduhvata na planeti, započetom 2003. godine, do 2050. treba da bude posađeno više od sto milijardi stabala, pretežno bresta, čija će dužina biti više stotina hiljada kilometara. Taj zeleni pojas uz Put svile, mrežu karavanskih puteva, kineske vlasti grade u partnerstvu sa Ujedinjenim nacijama.

Sve košta i to mnogo

Ovih dana mediji pišu da se u Sarajevu razmišlja o projektu „Weather Generator“, koji taj grad treba da zaštiti od smoga, a njegov aerodrom od magle.

Reč je o LLC tehnologiji, originalno razvijenoj u SSSR-u tokom sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka, koju je profesor Jurij Tkačenko u Ujedinjenim Arapskim Emiratima usavršavao i došao do toga da se deluje na lokalne procese u atmosferi, čime se postiže sprečavanje magle i smanjuje zagađenje vazduha u gradovima. Portal „Kliks“ navodi da se tom tehnologijom, takođe, redukuje vlažnost, postiže zaštita od peščanih oluja i povećavaju količine padavina. Navodno, ta tehnologija je primenjena u Abu Dabiju, Dubaiju i Moskvi, a pet takvih stanica bi u Sarajevu „razbilo“ zagađenja i maglu.

Ne treba sumnjati da će nove tehnologije pomoći i u sprečavanju aero-zagađenja, ali sve to košta.

Negativne posledice zagađenja nisu samo povećan broj obolelih i umrlih. Lečenje i gubici ljudskih života koštaju, i društvo, i državu. Zato bi oni koji kreiraju državne politike morali da se pozabave donošenjem mera koje će sprečiti stvaranje aero-zagađenja. U sektoru termoenergetike u Srbiji se već radi. A zagađeni su i gradovi u čijoj blizini nema kotlova termoelektrana koje spaljuju ugalj. Zagađenje vazduha je dostiglo crveni nivo i pre nego što su startovale gradske toplane...

Ova licitacija ko (ni)je kriv mogla bi se nastaviti unedogled. A odgovor je jednostavan. Krivi smo svi, pa čak i kada se ne vozimo u automobilu čiji auspuh „obogaćuje“ vazduh, kada ne palimo strnjike u poljima, kada smo ugradili filtere na postrojenja fabrika... Uvek se može više. Kreatori državnih politika su ti koji treba da obezbede uslove da do aero-zagađenja uopšte ne dolazi. Možda to neće moći da se postigne preko noći, ali važno je krenuti. Umesto individualnog treba razvijati javni prevoz, treba kažnjavati sve koji zagađuju životnu sredinu, ne samo vazduh, svakog pojedinca, a decu treba učiti da je ovo jedina planeta koju imamo.

Komentar