Troje lokalnih aktivista koji su na ovaj način protestovali protiv dejstava Rusije na Krimu, osuđeno je zbog kršenja javnog reda i mira i pušteno po okončanju sudskog procesa zbog vremena provedenog u pritvoru.
Incident koji se dogodio 11. marta 2014. godine je možda najpoznatiji slučaj „separatizma“ u Kalinjingradu. Separatizam pod navodnicima, jer je odbrana političkih aktivista insistirala da nije postojala namera za „otcepljenjem od Rusije“. Muškarci su želeli da istaknu da je nemačka zastava na ruskoj državnoj ustanovi isto tako neumesna kao i ruska zastava na, kako oni smatraju, ukrajinskim ustanovama na Krimu.
Prema anketi koju je u aprilu 2014. godine sprovela „Kalinjingradska nadzorna grupa“, 88 odsto stanovništva ovog regiona bilo je za prisajedinjenje Krima Rusiji. Iz ovog istraživanja takođe proizilazi da je 1 odsto stanovništva za otcepljenje Kalinjingrada od Rusije.
Tražili status Baltičke republike u sastavu Rusije
Tokom devedesetih i početkom dvehiljaditih godina, u Kalinjingradskoj oblasti funkcionisala je Baltička republikanska partija (BRP), koju nazivaju i „separatistička“, ali kako je za radio-stanicu „Eho Moskva“ objasnio advokat Aleksej Elaev, stranka se 90-ih godina borila da se Kalinjingradskoj oblasti dodeli status Baltičke republike, ali upravo u sastavu Rusije, sa ciljem sticanja dodatnih punomoći i širih spoljnotrgovinskih veza. Simbol partije bila je ruska trobojka sa ružom vetrova, ne u čast NATO-a, već da bi se naglasilo da je Kalinjingradska oblast — pomorski, lučki region.
BRP je prestala da postoji 2004. godine, kada je na snagu stupio federalni zakon koji zabranjuje postojanje regionalnih partija. Osnivači partije su pokušali da se žale Ustavnom sudu, ali bez rezultata. Jedino što podseća na postojanje partije, jeste stranica na „Blogspotu“, gde se navodi da lideri partije žive u Kenigsbergu, kako se zvao Kalinjingrad do 4. jula 1946. godine. U stvari, lider partije živi u Njujorku ili je bar živeo 2017. godine, kada je održao skup ispred Generalnog konzulata Rusije, zalažući se za puštanje „političkih zatvorenika u Kenigsbergu“, između ostalih i Aleksandra Oršuleviča.
Pozivi na rušenje teritorijalnog integriteta Rusije
Aleksandar Oršulevič, bivši vođa nacional-monarhističke organizacije Baltička avangarda ruskog otpora (BARS), pritvoren je u maju 2017. godine. Optužen je za ilegalno posedovanje oružja i organizovanje terorističkih grupa. U dokaznom materijalu se navodi da je cilj Oršuleviča i njegovih istomišljenika bio izlazak Kalinjingradske oblasti iz sastava Ruske Federacije i njena nezavisnost u okviru EU.
Oršulevič negira krivicu i tvrdi da je slučaj isfabrikovan, a borci za ljudska prava smatraju da je razlog za progon aktivista opoziciona aktivnost i poziv na dekomunizaciju Kalinjingrada.
Članovi BARS su 2016. godine prikupili potpise za preimenovanje Kalinjingrada u Kenigsberg, a zatim ovaj predlog dostavili Gradskoj dumi, nakon čega je javno tužilaštvo izdalo upozorenje Oršuleviču o nedopustivosti kršenja Člana Krivičnog zakona Ruske Federacije, koji zabranjuje „javno pozivanje na akcije čiji je cilj narušavanje teritorijalnog integriteta Ruske Federacije“.
Oršulevič je 2013. godine osuđen na novčanu kaznu zbog postavljanja slika antisemitskog sadržaja na društvenim mrežama, a 2011. godine govorilo se o njegovoj umešanosti u skrnavljenje spomenika „Žrtvama Marša smrti pod Kenigsbergom“, koji je posvećen sećanju na oko 7.000 Jevreja koje su nacisti ubili 1945. godine.
Svoje stavove aktivista je detaljno izneo 2016. godine u intervjuu za desničarski sajt na engleskom jeziku „Brutalist pres“ (koji je gotovo neaktivan, a sajt BARS „zarenreich“ nalazi se na spisku zabranjenih u Rusiji). U intervjuu kalinjingradski radikalni desničar kritikuje ruske vlasti i govori da „grad ne treba da nosi ime komunističkog zločinca Kalinjina“, misleći na člana komunističke partije Mihaila Kalinjina, koje je u raznim periodima bio na visokim funkcijama u SSSR-u.
Priča o referendumu
To je sve što se može reći o centrifugalnim silama u ovom ruskom regionu. Ruski politikolog iz Kalinjingrada Aleksandar Nosovič skrenuo je pažnju 2016. godine u članku za publikaciju „Slon“ da je osoba koja pretenduje na status eksperta i ozbiljno govori o kalinjingradskom separatizmu i nastojanju da se Kenigsberg vrati Nemačkoj — šarlatan.
Ipak, Nosoviča stalno pitaju za mišljenje o ovom pitanju. Na svom Fejsbuk nalogu stručnjak se požalio da su svi Ukrajinci, sa kojima je imao priliku da razgovara u Poljskoj, Moldaviji, pa i samoj Ukrajini, bili zainteresovani da li u Kalinjingradu postoji separatizam i kada će se Kalinjingradska oblast otcepiti od Rusije.
Aleksandar Nosovič je objasnio u razgovoru za Sputnjik da ga ništa ne čudi i da je nekada korisno našaliti se.
„Ako ozbiljni ljudi pitaju: ’A kod vas govore na ruskom ili na nemačkom?‘, obično odgovaram: ’Ja lično ruski nisam zaboravio, a u porodici pričamo na nemačkom‘“, kaže Nosovič.
„Naravno, ne zloupotrebljavam taj humor. U principu, nejasno je zašto se u ukrajinskoj ekspertskoj zajednici razvilo takvo ubeđenje da je Kalinjingrad sličan Krimu. Po istoj logici po kojoj se Krim odvojio od Ukrajine ili u skladu sa njihovom terminologijom — bio anektiran od strane Ruske Federacije, i Kalinjingrad će, pre ili kasnije, biti anektiran od strane Nemačke. Navodno, pod nemačkom zastavom, pronemački nastrojeno stanovništvo će započeti proteste i sprovesti referendum o prisajedinjenju Kenigsberga Nemačkoj“, objašnjava Nosovič, koji ocenjuje da su takve priče čista glupost.
Prema njegovim rečima, takav scenario nije moguć, jer u statističkom smislu ne postoji dovoljno ni pronemački ni separatistički nastrojenog stanovništva, a nema ni autonomaša. Apsolutnu većinu čine Rusi, na drugom mestu po veličini nalaze se Belorusi, a Ukrajinci su na trećem.
„Pokušajte da shvatite nivo ukrajinske ekspertne zajednice koja sasvim ozbiljno povlači paralelu između Kalinjingrada i Krima, gde Rusi čine oko 60 odsto stanovništva, a Ukrajinci oko 20 odsto“, ističe politikolog.
Na Aljasci niko nije čuo za separatizam
Prema mišljenju drugog kalinjingradskog politikologa Vladimira Abramova, ne treba se zavaravati da geografija ima direktan uticaj na ljudsko saznanje i da se odmah postaje separatista.
„Ako uzmemo primer Aljaske, niko nije čuo za separatizam na Aljasci. A ona je takođe odvojena! Ili Azerbejdžana, sa enklavom Nahičivan, gde živi oko 150 hiljada ljudi. O nahčivanskom separatizmu, takođe niko nije čuo. Jednostavno, nekim ljudima se sviđa da tako razmišljaju. Šta da kažem, ne samo pojedinci, nego i ozbiljni instituti dobijaju finansijska sredstva za istraživanja, gde se navodi čas jedan čas drugi datum raspada Rusije“, govori Vladimir Abramov.
Iz Kalinjingrada u Rusiju
Glavni urednik informaciono-analitičkog portala „newsbalt.ru“ Andrej Vipolzov, naprotiv, smatra da temi separatističkih osećanja ne treba prilaziti bukvalno, niti je namerno negirati.
„Smisao pojma separatizam se raširio u promenljivom političkom svetu. To je kao i sa ’hibridnim ratom‘: svi razumemo da je to drugačiji vid rata, suptilniji i nestandardni. Po mom mišljenju, ’hibridni separatizam‘ u Kalinjingradskoj oblasti postoji. Na primer, on se ispoljava u frazama stanovnika ove oblasti, ako im predstoji put u Moskvu, oni govore: ’Idem u Moskvu‘. On se ispoljava i kada na društvenim mrežama piše mesto prebivališta ’Kenigsberg‘, a ne ’Kalinjingrad‘. On se formira i kada roditelji kalinjingradskih školaraca šalju svoju decu da studiraju u Poljskoj ili Nemačkoj (to je masovna pojava), a ne u Moskvi ili Sankt Peterburgu, Nižnjem Novgorodu i tako dalje“, kaže Andrej Vipolzov.
Budite Rus, radite u Evropskoj Uniji
Komentarišući rezultate ankete o „Promeni javnog mnjenja ili stanovnici Kalinjingrada 16 godina kasnije“, koju je sprovela Kalinjingradska monitoring grupa (Sputnjik poseduje ovaj dokument), prema kojoj je 2003. godine 48 odsto ispitanika bilo za poseban status Kalinjingradske oblasti, a u 2019. godini već 57 odsto, Andrej Vipolzov je sklon da i u ovim statističkim podacima vidi odjek separatizma. Prema njegovoj oceni, generacija koja je odrasla nakon raspada Sovjetskog Saveza smatra da Kalinjingradska oblast treba da ima „poseban status“, jer se nalazi unutar Evropske Unije, a stanovnicima Kalinjingrada je teško da dođu do Moskve.
„Po toj logici, stanovnici Dalekog Istoka, na primer ostrva Sahalin, takođe treba da se zalažu za ’poseban status‘, jer im je sto puta teže da dođu, ne do Moskve, nego do kopna“, objašnjava Vipolzov.
Ekspert je ubeđen da je to „još jedan znak ’hibridnog separatizma‘“.
„Takvim ’evro-kalinjingradcima‘ je potreban novi politički status — republika, na primer. Na svakodnevnom nivou, ovaj status se tumači kao mogućnost za život i rad u Evropsko uniji bez šengenskih viza, uz zadržavanje svih građanskih prava Ruske Federacije“, zaključuje ekspert.
Sa druge strane, politikolog Vladimir Abramov, nastojanja žitelja Kalinjingrada za sticanjem „posebnog statusa“ objašnjava geografskim položajem.
„Kalinjingradska oblast nije kopnom povezana sa ostatkom zemlje, te se komunikacija sa drugim regionima Ruske Federacije, kao i ekonomska saradnja, odvija preko teritorija drugih država. To svakako utiče na situaciju, hteli mi to ili ne“, smatra Abramov.
Uz sve to, Kalinjingradska oblast već dugo ima „poseban položaj“. Najzapadnija tačka Rusije od 2006. godine ima status Posebne ekonomske zone. Region će imati ovaj status do 31. decembra 2045. godine. Režim Posebne ekonomske zone rasprostire se na celokupnu teritoriju regiona i čini je privlačnom sa stanovišta investicija, naročito stranih. Konkretno, za stanovnike PEZ predviđen je čitav niz olakšica kada je reč o porezu na dohodak, imovinu i zemljište.
Prema rečima Abramova, u današnje vreme nekolicina stanovnika Kalinjingrada bi se saglasila sa Nikolajem Cukanovim, jednim od gubernatora Kalinjingradske oblasti (gubernator od 2010. godine do 2016. godine), koji je ostavljao mogućnost da se postavi pitanje preimenovanja Kalinjingrada u Kenigsberg i podržavao slogan „Kalinjingrad — ’Prozor u Evropu‘“, kao mesto susreta Evropske unije i Rusije.
„Određeni deo intelektualne elite Kalinjingrada sanja o povratku istorijskog imena i smatra da će tada sve biti divno. To je potpuna glupost, jer ako bi se socijalno-ekonomske promene dešavale tako lako, mi bismo svi sada živeli u Raju“, priča Abramov.
On dopušta mogućnost da se ova tema s vremena na vreme pojavi među omladinom.
„Za omladinu, to je nešto poput hajpa, ništa više od toga“, obašnjava sagovornik Sputnjika.
Kalinjingrad na Marsu
U svakom slučaju, na osnovu stepena protestne aktivnosti stanovnika Kalinjingrada koji su učestvovali u istraživanju „Monitoring“ grupe, može se zaključiti da stanovništvo nije naročito zainteresovano za politiku. Tek 18 odsto stanovništva bi učestvovalo na protestima (u proseku ta brojka u Rusiji iznosi 24 odsto), 63 odsto je dalo negativan odgovor, dok 19 odsto nema stav o tom pitanju.
Elena Volova, šefica filijale Fonda za razvoj građanskog društva u Kalinjingradu, analizirajući rezultate ankete na jednoj od konferencija za štampu, istakla je da su „pre šest godina nadležni iz Moskve govorili da treba obratiti pažnju na protestne aktivnosti i separatizam, a danas je region prilično miran“.
Želeći da saznaju mišljenje običnog stanovnika Kalinjingrada o statusu njihovog regiona, urednici Sputnjika obratili su se moderatorima grupe „Tipični Kalinjingrad“ na VK-u (ruskoj društvenoj mreži koja je slična Fejsbuku), koja je posvećena događajima u gradu i regionu, sa predlogom da objave post sa odgovarajućim pitanjima.
Zahtev je, međutim, bio ignorisan. Verovatno zato što stanovnike Kalinjingrada, kao i stanovnike drugih regiona, uglavnom brinu isti problemi: pronalaženje posla sa dobrom platom, kupovina stana, stanje na putevima i deponije. Upravo ova pitanja, a ne polonizacija, germanizacija ili (kako je jednom rekao budući gubernator Kalinjingradske oblasti Anton Alihanov) „marsovizacija“ (namera da se Kalinjingrad učini delom Marsa) zanimaju žitelje najzapadnijeg regiona Rusije.