Poznato je da komandiri podmornica ne vole da izranjaju na površinu kako bi stupili u kontakt sa obalom jer to odmah otkriva položaj. Slabost predstavlja i kada se podmornica nalazi na dubini sa koje je moguće izvući periskop. Takvu podmornicu će prvo pronaći avioni i helikopteri koji su sposobni da registruju radio-signal i otkriju odakle on dolazi.
Međutim, savremene podmornice su opremljene sistemima za otkrivanje radarskog impulsa, koji odmah prekidaju dejstvo radara protivpodmorničke avijacije. Čim postane jasno da podmornicu prate, ekipa pribegava manevru hitnog potapanja, nakon čega sledi udaljavanje sa mesta izranjanja.
Režim „tišine“
Ponašanje mornara u takvoj situaciji je razrađeno do detalja. Svi imaju samo nekoliko minuta da ispune svoje dužnosti. Komandir mora brzo da reaguje i odredi optimalnu brzinu i dubinu uranjanja kako ne bi otkrio položaj podmornice.
„Zabluda je da podmornica odmah postiže punu brzinu i odlazi. U takvom slučaju, podmornicu odmah otkrivaju i borba je izgubljena. Osim toga, za razliku od atomskih, brzina dizel-električne podmornice nije tako velika da bi mogla odmah da se udalji od protivnika. Međutim posada ovakvih podmornica pribegava drugim taktikama, kao što je korišćenje sonara“, objašnjava za Sputnjik bivši komandant atomske podmornice Igor Kurdin.
Prema njegovim rečima, osnovna prednost dizel-električnih podmornica u odnosu na atomske je njihova sposobnost da se bešumno spuste na dno. U tom trenutku na snagu stupa režim „tišine“. Svi mehanizmi i instrumenti se gase, kretanje je svedeno na minimum, mornari ne smeju da govore, da prave nepotrebne pokrete ili proizvode bilo kakve zvuke.
Dizel podmornica može da na dnu provede nekoliko dana u bešumnom stanju. Atomskim podmornicama to ne polazi za rukom. Nuklearni reaktor ne može da ostane bez uključenih pomoćnih sistema.
Zametanje tragova
Nema principijelne razlike u metodama bekstva i gonjenja između ruskih mornara i njihovih kolega u NATO-u. Međutim, prema mišljenju vojnih eksperata, članovi posade ruskih podmornica su dostigli daleko viši stepen majstorstva i mnogo efikasnije zameću tragove od zapadnih kolega.
Stvar je u tome da kada beže od potere, ruski mornari retko reaguju po šablonu. Imaju kreativan pristup. Jedan od manevara, izmišljen još za vreme Hladnog rata, Amerikanci su nazvali „Ludi Ivan“. Na rep podmornice mornaričke flote SSSR-a često bi se zakačile američke podmornice. One su se kretale u mrtvoj zoni iza kormila — sovjetski sonari nisu mogli da ih identifikuju zbog buke sopstvenih propelera. Da bi odsekli protivnika, komandiri su pribegli neočekivanom i oštrom manevru — zaokretu od 180 stepeni. Kako bi izbegli sudar, Amerikanci su bili prinuđeni da se drže na odstojanju.
„Najveću pohvalu kao komandir podmornice dobio sam od bivšeg komandanta podvodnih snaga SAD“, otkriva Kurdin. „Admiral je izjavio da sam jedan od retkih koji je uspeo da ga zadivi. Treba imati u vidu da Amerikanci ne uzimaju u obzir samo karakteristike podmornica i njihove akustične osobine. Oni poseduju i taktičke portrete ruskih komandanata“.
Sovjetski mornari su svojevremeno naučili kako da elegantno zaobilaze poznati američki sistem za praćenje SOSUS. Vojno-pomorska flota SSSR-a je 1985. i 1987. godine izvela operacije „Aport“ i „Atrina“. Tada su dve grupe sa po pet odvojenih podmornica neprimetno ušle u Atlantski okean. Izlazak takvog broja podmornica iz baze nije mogao ostati bez pažnje američkih vojnika. Oni su skupili svu snagu i sredstva i krenuli u široku potragu. Međutim, nosači raketa su uspeli da zaobiđu sve linije odbrane, stignu do američke obale i ostanu neprimećeni.
Hajka na podmornice
Pretraga i praćenje su sasvim druga priča. Vojna praksa Rusije i NATO-a se ne razlikuje se puno. I jedni i drugi koriste mornaričku avijaciju — avione i helikoptere. Oni kruže oko sumnjivih područja i emituju hidroakustične, infracrvene, a koriste i pasivne i aktivne bove.
Na primer, u oružje ruske mornarice spada „Iljušin“ Il-38, opremljen sistemom za pretragu „Berkut 38“ i savremenijim „Noveloj“. Borbeni radijus aviona Il-38 je 2.200 kilometra. Flota takođe poseduje i „višenamenske“ avione Tu-142. Oni mogu da deluju u krugu od 5.000 kilometara.
Kada signal sa bova stigne, posada aviona komunicira sa protivpodmorničkim brodovima. Okvirni pravac podmornice određuje se nakon aktiviranja ostalih bova. Siluetu podmornice možemo odrediti i vizuelno — kada je sunčano i tamno izduženo telo je moguće videti iz vazduha. Naročito na malim dubinama.
Kada dobiju od avijacije koordinate cilja, protivpodmornički avioni počinju praćenje. Mnogi od njih imaju specijalnu opremu za otkrivanje tragova podmornice, koja može tačno da odredi pre koliko i u kom pravcu je prošla podmornica.
U arsenalu svoje flote, svaka pomorska država ima moćne radarske sisteme, torpedne cevi i mlazne bombe. Lovci na podmornice se zakače za rep svoje žrtve i ispaljuju na desetine dubinskih bombi i torpeda. Čak nije neophodno da bombe direktno pogode podmornicu, bomba može da eksplodira u blizini podmornice, a detonacija će obaviti svoj posao.