„Tvoja žena mora da prati sebe, a ne druge“, govorio je predsedniku Kenediju Oleg Kasini, koji je bio poluzvanični „sekretar za stil“ Žakline Kenedi.
Replika je izgovorena zbog večernje toalete s otvorenim ramenima: čak je i predsednik, koji je insistirao na tome da Kasini kreira haljine za prvu damu, smatrao da je to previše slobodno. Ipak, nepotrebno je strahovao, jer su žene širom sveta ushićeno pratile pojavu gospođe Kenedi i kopirale je u skladu s mogućnostima.
Nekada je bilo dovoljno da se supruga velikog političara obuče u skladu s diplomatskom etikecijom i društvenim moralom, bez ikakvog dodatnog truda. Prva dama je mogla aktivno da učestvuje u dobrotvornim i socijalnim projektima, kao što je to radila Eleonora Ruzvelt, ili da tiho gradi komfornu svakodnevicu šefa države, ne obraćajući posebnu pažnju na toalete. Nova era počela je sredinom 20. veka, kada su žene predsednika počele da se pojavljuju na televizijskim ekranima.
Izbor adekvatne toalete postao je pitanje političkog prestiža, a vremena u kojima je žena predsednika Abrahama Linkolna nosila haljine pariskog krojača Čarla Frederika Vorta, zauvek su prohujala. Prva dama može da uživa u kreacijama francuskih dizajnera koliko god želi, ali zadovoljstvo da nosi njihove modele bez osude sada ima samo Brižit Makron. Ostale moraju da pokažu da podržavaju domaće kreatore.
Uostalom, najčešće im to uopšte ne smeta, posebno kada je reč o prvim damama afričkih zemalja. One s radošću nose haljine s karakterističnim afričkim crtežima i nakitom koji je inspirisan tradicijom.
Svako može da napravi promašaj u izboru garderobe, ali kod prvih dama to može da dovede do dugoročnih posledica. Pojavljivanje Mišel Obame s nepokrivenom glavom i u previše jarkoj haljini na sastanku s kraljem Saudijske Arabije izazvalo je veliko negodovanje u islamskom svetu. A dolazak Karle Bruni u izgužvanom kostimu i izgaženoj obući na inauguraciju Fransoa Olanda verovatno je bilo smišljeno pokazivanje nezadovoljstva. Uostalom, i Mišel Obama je svesno pojednostavila svoj stil noseći haljine iz jeftinih časopisa, kako bi pokazala „bliskost s narodom“.
„Nisam imala tri hiljade pari cipela, imala sam ih 1.060“, pravdala se Imelda, supruga svrgnutog filipinskog diktatora Ferdinanda Markosa. Eva Peron je takođe dobila svoju porciju kritika zbog raskošnih haljina, a Nensi Regan je stalno naglašavala da nema mnogo haljina dizajnera Džejmsa Galanosa, poznatog po astronomskim cenama. Uz to je podvlačila da veoma brine o tim haljinama.
Čak i supruge lidera azijskih zemalja, gde je raskoš poželjna, danas više vole skromne haljine u nacionalnom stilu, da ne bi dodatno nervirale poreske obveznike.
Uznemirenost, pomešana s ushićenjem — upravo su takva osećanja obuzimala sovjetske građane kada su gledali Raisu Gorbačovu koja se odevala u „Kući mode“ na Kuznjeckom mostu u Moskvi.
Žene sovjetskih lidera tradicionalno su ostajale u senci, a o Nikiti Hruščovu su zlurado šaputali: „Ninku svoju svuda sa sobom vuče.“ Međutim, Nina Hruščova nije odustala od lika proste sovjetske žene i njen kontrast s blistavom Žaklinom Kenedi tokom posete SAD bio je upadljiv. Raisa Gorbačova zato nije nimalo zaostajala za Nensi Regan.
Nije lako biti prva dama. Ako je obukla nešto što je suviše kratko, otvoreno ili usko, kako to često rade Brižit Makron ili Melanija Tramp, obavezno će o tome pisati mediji. Ako obuku nešto skromno i neprimetno, posetioce foruma će obuzeti „pravedni gnev“, jer prva dama simbolički predstavlja sve žene njihove zemlje.
Koliko je lakši izbor „prve gospode“ — supruga žena predsednika: oni, naravno, izgledaju kao bele vrane na grupnim fotografijama s velikih međunarodnih događaja, ali zato mogu da se opuste u standardnom tamnom odelu. Razume se, uvek se može govoriti o njihovim kravatama.