Radaković je od Handkea dobio i kratak SMS:
„Osećam se srećno i oduševljeno, ali i iscrpljeno, kao posle teške i dugotrajne bitke, u kojoj je pobedila književnost“.
Uz neskrivenu ushićenost i radost sa kojom je primio vest o dodeli najprestižnijeg svetskog književnog priznanja austrijskom piscu, Radaković je neodlučan u odgovoru na pitanje da li ga je izbor Nobelovog žirija iznenadio.
„I jeste i nije. Pokušavam sebe da preispitam u ovom trenutku, ali slutio sam, predosećao da bi to moglo da se dogodi baš ovog puta, posle pauze od godinu dana i nedodeljivanja Nobelove nagrade. Sada je promenjen i žiri, a promena je mogla da nastane i u odnosu na kompletnu svetsku književnost danas“.
Naš sagovornik se seća da je 1994. ili 1995. godine Handke već bio dva puta zaredom u najužem izboru za Nobelovu nagradu; jedne godine su on i Harold Pinter bili jedini kandidati u najužem izboru.
„Pričao mi je tadašnji izdavač Handkeovih knjiga da je 50 odsto članova žirija bilo za jednog, a preostali deo za drugog kandidata i da su, kad već nisu mogli da se dogovore, nagradu kompromisno dodelili Dariju Fou. Logično je bilo pretpostaviti da će se takva situacija ponoviti, jer po proceni mnogih stručnjaka za književnost, Handke jeste jedan od najvećih pisaca današnjice, svetske, ne samo književnosti na nemačkom jeziku. Njegov uticaj na mladu književnu produkciju u svetu je ogroman i bilo je očekivano da se neko objektivno postavi i prema književnosti i prema njemu“, kaže Radaković.
Podsećamo ga da Handkeov književni rad nikada nije bio sporan, već njegov intelektualni angažman, u prvom redu njegova usamljenička pozicija sa stanovišta naše priče, odnos prema Srbiji, Srbima...
„To je tačno. Ako se postavi pitanje zašto je Handke bio ignorisan svih ovih poslednjih godina, to bi mogao da bude jedan od razloga. Mislim da se članovi žirija nisu politički slagali sa njim. Međutim, Handke je, takav kakav jeste i kakvog ga znamo, ipak — umetnik. A zadatak umetnosti nije da se politički određuje i da bude u funkciji nečega. Handke nije ništa funkcionalno radio, on je jednostavno umetnički reagovao, kako on kaže ’slušajući otkucaje svoga srca‘“, napominje prevodilac Radaković.
Na pitanje da li je nekad razgovarao sa Handkeom o Nobelovoj nagradi, i da li je austrijski pisac priželjkivao veliko priznanje, Radaković uz osmeh kaže da to — priželjkuje svako.
„Handke to nikada nije otvoreno rekao. Imao je dosta kritičnih komentara na izbore Nobelovog komiteta, ali to ne znači da su te reči bile upućene zbog njega lično i neizbora. U tim je komentarima bilo mnogo sumnji, sumnji da neki autori dobijaju nagradu po ko zna kom ključu. A kao neko ko izuzetno dobro poznaje književnost i sve što se događa u književnosti, verovatno se nije uvek slagao sa žirijem, ali nije on bio jedini. Mnogi se s tim izborima nisu slagali. Za mnoge se postavljalo pitanje da li su to zaslužili, tako brzo... Ali, očigledno je došlo drugo vreme, možemo biti zadovoljni“, kaže je Handkeov prevodilac.