Pokušaji Makrona izazivaju posebnu zabrinutost kod zemalja nekadašnjeg Sovjetskog Saveza i istočne Evrope, ocenjuje Rojters, navodeći da je za produžavanje sankcija Rusiji neophodan konsenzus svih članica EU, te da bi samo jedna zemlja mogla da unese apsolutnu pometnju po pitanju antiruske politike.
Uprkos ocenama britanske agencije da bi pomirljivi tonovi mogli da unesu razdor u visokim krugovima briselske administracije, analitičari su skeptični da je Makron uopšte zainteresovan da sve te svoje izjave pretoči u dela.
Sergej Fjodorov sa Evropskog instituta Ruske akademije nauka smatra da je Makron pragmatičan lider, ali da, uprkos svojim pomirljivim tonovima, on neće krenuti putem antisankcione politike prema Rusiji.
„Spoljnopolitičke inovacije Emanuela Makrona, ako ih uporedimo sa stavovima njegovih prethodnika, zasnivaju se na nastavku sprovođenja već proverene politike nezavisnosti i držanja podalje od supersila, kao što je to bio slučaj kod Fransoa Miterana i Šarla De Gola“, objašnjava Fjodorov.
„Iako je Francuska i tada bila sastavni deo Zapadne alijanse, ona se oduvek pridržavala samostalnih stavova i nikada nije hrlila da iz te alijanse istupi, makar ne po kratkom postupku. Takve se politike pridržava i Makron, što se objašnjava time što je francuski predsednik zaista mišljenja da bez Rusije nije moguće rešiti ni jedan krupan svetski problem, baš kao ni evropski“, ističe Fjodorov.
Ko je rusofob unutar EU?
Fjodorov ukazuje i na činjenicu da unutar Evropske unije postoje dve jake struje, kada se radi o spoljnoj politici prema Rusiji.
„Jedan deo zemalja Evropske unije su zakleti rusofobi; to su Poljska, Švedska, Norveška, Velika Britanija, kao i zemlje Baltika. Te države nikada neće moći da se otarase rusofobije. Međutim, postoji i druga struja, predvođena Italijom, Francuskom i Austrijom — zemljama koje u svom genetskom materijalu nemaju urođenu rusofobiju. Te dve struje će se stalno sukobljavati i na taj način će se usaglašavati buduća spoljnopolitička strategija Brisela prema Moskvi“, konstatuje.
Fjodorov napominje i da ne treba zanemariti činjenicu da, uprkos tim stavovima, Italija i Francuska i dalje smatraju da je Rusija prekršila međunarodno pravo tako što je pripojila Krim, ali i zbog toga što je, prema njihovom mišljenju, sprovela agresiju prema Ukrajini.
„Dakle, postoji progres uspostavljanja zdravorazumske politike EU prema Rusiji, ali ne treba očekivati ukidanje sankcija i preteranu druželjubivost“, zaključuje Fjodorov.
Makronovi trikovi
Ljudmila Vorobjova sa Ruskog instituta za strateška istraživanja smatra da su tvrdnje Rojtersa da će Makronova politika dovesti do podele unutar EU isuviše radikalne.
Potrebno je imati u vidu da Makron ima poseban stil vođenja politike, koji Vorobjova naziva „akcionizmom“.
„On se obraća svojoj publici na način na koji bi osvojio njihovu pažnju, zato i daje snažne izjave, ali mislim da od tih obećanja nema ništa. Setite se samo koliko je govorio o reformama EU. Gde su sada te reforme? Snage obuzdavanja unutar Unije su izuzetno jake, zbog toga smatram da on nema tu jačinu koja može da dovede do bilo kakvih podela“, tvrdi ona.
Na pitanje da li postoji ikakva šansa da Makron pokrene inicijativu za ukidanje sankcija Rusiji, Vorobjova kaže da je upravo pitanje sankcija pokazatelj njegovog „akcionizma“.
„On želi da privuče pažnju javnosti svojim izjavama i tako da se pozicionira kao politički lider Evrope. Međutim, Francuska je, ekonomski gledano, poprilično slaba, a to se može videti i na primeru demonstracija „žutih prsluka“, koje i dan-danas traju. On samo želi popularnost, pokazujući kako je Francuska, tobože, uticajna sila na međunarodnoj areni. To je samo običan trik“, ističe.
Takođe je navela i da ne treba na politiku EU gledati kao da je Brisel uveo moratorijum na dijalog sa Rusijom. Jedno su reči, a drugo su dela. I Makron i kancelarka Nemačke Angela Merkel zalažu se za dijalog, doduše, samo na onaj koji ide u njihovu korist i koji se svodi na to da Rusija čini ustupke.
„Samo takav dijalog je njima pogodan“, zaključuje Vorobjova.