Beograd je tokom Prvog svetskog rata bio ne samo jedna od retkih prestonica (uz Brisel i Luksemburg) koja je bila okupirana, već je bio i prva žrtva tog rata, jer prve austrougarske operacije, na dan kada je rat objavljen, počele su bombardovanjem tadašnje i sadašnje srpske prestonice.
Nalazeći se na granici, oko Beograda su se neprestano vodile borbe, tokom Kolubarske bitke na kratko je dopao u posed neprijatelja, a najteži period preživeo je početkom oktobra 1915. godine, kada su Austrougarska i Nemačka napale Srbiju, sa namerom da se jednom zauvek obračunaju sa malom balkanskom kraljevinom.
Kao što je granata sa austrougarskog monitora na Beograd označila početak Velikog rata, tako je i napad na srpsku prestonicu označio početak opšteg napada na Srbiju. Predvođena generalom Mihailom Živkovićem, odbrana grada, iako je bila svesna da na nju napada neodoljiva sila, bila je rešena da ga brani. A sve je počelo na današnji dan.
Među jedinicama koje su branile Beograd bio je i 10. kadrovski puk, kojim je komandovao major Dragutin Gavrilović. Gavrilović je, zbog govora koji je svojim vojnicima održao pred jedan od juriša kojim su branioci grada pokušali da odbiju neprijatelja, ušao u legendu i postao je jedan od simbola srpske borbe u Prvom svetskom ratu.
„Junaci! Tačno u 15 časova neprijatelj se ima razbiti vašim silnim jurišom, razneti vašim bombama i bajonetima. Obraz Beograda, naše prestonice, ima da bude svetao. Vojnici! Junaci! Vrhovna komanda izbrisala je naš puk iz brojnog stanja, naš puk je žrtvovan za čast Beograda i otadžbine. Vi nemate više da se brinete za živote vaše, oni više ne postoje. Zato napred u slavu! Za Kralja i otadžbinu! Živeo kralj! Živeo Beograd!“, glasile su reči koje je izgovorio Gavrilović, a koje je u svojim sećanjima zapisao jedan od njegovih oficira Đorđe Roš.
„Detalji o okolnostima pod kojima je major Gavrilović održao govor se ne znaju“, kaže istoričar Danilo Šarenac.
„To jeste jedan kritičan trenutak. Treba reći da srpska odbrana već tada popušta i da je situacija veoma dramatična na Dorćolskom keju. U sklopu srpske koncepcije odbrane, bitno je držati obale reka. Austrijanci su se dobro učvrstili na srpskoj strani obale, oko današnjeg bazena ’25. maj‘ srpska odbrana je popustila i u toku je bilo nekoliko juriša srpske vojske da se ti rovovi povrate, pre nego što Austrijancima stignu pojačanja“, priča Šarenac.
Poprište događaja je Dorćol, staro beogradsko jezgro uz Dunav. Austrougarske i nemačke trupe počele su napad na grad 4. oktobra, a u noći između 6. i 7. oktobra napad dostiže kulminaciju i Austrijanci uspevaju da pređu Dunav, iskrcaju se i učvrste se na srpskoj obali.
Dunavski kej su držali vojnici 2. bataljona 10. kadrovskog puka. Prema sećanjima učesnika bitke, rastojanje između položaja dve vojske bilo je svega tridesetak metara. Sa austrijske obale, srpske položaje snažno je tukla teška artiljerija.
Prvi juriš na neprijatelja izvele su žandarmerijske jedinice, koje, uprkos teškim gubicima, uspevaju da ga odbace sa pruge. Za odbacivanje Austrijanaca na suprotnu stranu Dunava bilo je potrebno angažovanje vojske. Gavrilović dobija zadatak da izvrši kontranapad i okuplja dva voda 3. bataljona svog puka i delove Sremskog odreda. Legendarni govor održao je pred kafanom „Jasenica“.
„U tom kontekstu se odvija juriš koji vodi major Gavrilović. To je jedan od poslednjih juriša, gde se neke rasparčane formacije okupljaju, improvizuje se puno i ide se u jedan, gotovo očajnički pokušaj, ali ipak je u pitanju racionalni vojni korak, da se rovovi preuzmu nazad“, priča Šarenac.
U jurišu je Gavrilović zadobio dve rane — prvo je lakše ranjen u ruku, a zatim je pogođen i u vrat. Vojnici su ga izvukli iz borbe, prebačen je u bolnicu, gde je proveo, prema Šarenčevim rečima, četiri nedelje, da bi se vratio u trupu.
Gavrilovićev juriš nije urodio plodom. Austrijanci su tokom noći nastavili da prebacuju pojačanja, a srpske trupe su napustile položaje na obalama reka i počele da zauzimaju rezervne. Austrijanci su 9. oktobra istakli zastavu na zgradi Starog dvora, što je bio znak da je Beograd pao.
Ipak, govor majora Gavrilovića ostao je upamćen kao jedan od najupečatljivijih momenata u Prvom svetskom ratu. Čak je našao mesto i u modernoj evropskoj pop kulturi — švedski hevi metal bend „Sabaton“ pretočio ga je u pesmu pod nazivom „Last Dying Breath“.