U julu prošle godine u Vašingtonu je održan svečani događaj u znak sećanja na Vudroa Vilsona, na stotu godišnjicu od kada se po njegovom nalogu srpska zastava zavijorila na Beloj kući. Tada je inicijativu za podizanje spomenika tom američkom predsedniku izneo i šef srpske diplomatije Ivica Dačić.
Vilson je svoju zemlju uveo u doba koje će nositi ime „američki vek“, kaže za Sputnjik istoričar Čedomir Antić. Dvadeseti vek, poznat po najvećem napretku i najvećim razaranjima u ljudskoj istoriji, poznat je i po predviđanju znamenitog francuskog političkog filozofa Aleksisa de Tokvila kao vek u kojem će dominirati Amerika i Rusija.
Vilson je svoju zemlju izvukao iz izolacije i umešao se u Prvi svetski rat, do tada najveći globalni sukob. Pripadao je, uz šefove država i vlada Francuske, Velike Britanije i Italije, „velikoj četvorci“ koja je na Versajskoj mirovnoj konferenciji odlučivala o sudbini sveta nakon rata. Na Vilsonovu inicijativu formirano je Društvo naroda, preteča OUN.
Pored spomenika ruskom caru Nikolaju II, dobro je da se podizanjem spomenika oda počast i jednom američkom predsedniku koji je sticajem okolnosti bio srpski prijatelj, navodi Antić.
„Srpski prijatelj bio je zahvaljujući umnom i genijalnom Mihajlu Pupinu, koji je bio njegov drug sa studija i bio mu je neka vrsta tutora i privatnog učitelja. Pritom, Vilson je u tom velikom sukobu nastupio prvo sa stanovišta ideala, a tek potom sa stanovišta američkog interesa, koji je, naravno, bio nesumnjiv i bio je prisutan sve vreme. Zahvaljujući tom velikom stupanju SAD na evropsku i svetsku scenu, Amerika je dala ključan doprinos savezničkoj pobedi u ratu“, objašnjava Antić.
Odluku da stupi u rat na strani Antante, Vilson je doneo u ključnom trenutku, kada je Rusija zbog Oktobarske revolucije izbačena iz stroja, a Centralne sile su bile u mogućnosti da se koncentrišu na Zapadni front. Ulaskom SAD u rat, tas na vagi prevagnuo je na stranu Antante.
„Mirovne uslove nisu diktirali ni carevi, ni posrednik papa, već upravo jedan američki predsednik koji je smatrao da svet treba da bude demokratski i da u njemu narodi i nacije treba da budu slobodni. On je formulisao i čuveni dokument ’14 tačaka‘. U tom dokumentu između ostalog je predviđeno da Srbija bude obnovljena, u bilo kojem slučaju, čak i ako saveznici ne pobede, i da saveznici ne prihvataju primirje ako Srbija ne bude obnovljena i ako ne dobije izlaz na more“, napominje Antić.
U izvesnoj meri, Vilson je i tragična ličnost američke istorije, dodaje naš sagovornik.
„On je predložio stvaranje jednog ozbiljnog Društva naroda, preteče UN. Samo SAD nisu bile spremne da stanu iza njegovog predloga. Naprotiv, nakon njegovog odlaska sa vlasti za američkog predsednika izabran je populista i upravo delovanjem te populističke administracije, SAD je omogućen put koji je bio avanturistički, koji nije bio odgovoran i u kojem su se veliki dobici koje su SAD dobile od rata pretvorili u neodgovornu finansijsku politiku, neodgovornu berzansku politiku i samim tim u krah iz 1929, koji je omogućio trijumf totalitarizma u Evropi.“
Za Srbiju je Vudro Vilson značajniji od drugog značajnog američkog predsednika u 20. veku Frenklina Ruzvelta i svakako bi trebalo negovati sećanje na njega, zaključuje Antić.