Ukoliko Pariz i Berlin načine taj korak, da li bi to bio početak promene formata pregovora i šta bi uopšte ova promena donela?
Profesor beogradskog Fakulteta političkih nauka Slobodan Samardžić smatra da bi u situaciji aktiviranja novih predstavnika razgovori imali smisla samo ako bi i Rusija imala svog specijalnog predstavnika.
„Što znači da bi to bila neka repeticija pregovora iz 2007. godine, s tim što nikada ništa nije isto. U svakom slučaju, ne bi mogle samo Amerika i Evropska unija, na šta verovatno pretenduju, da budu specijalni učesnici i moderatori razgovora, već bi tu morala da se uključi i Rusija, a s obzirom na promene koje su nastale u međunarodnim relacijama, bilo bi mesta i da Kina ima svog predstavnika“, smatra profesor Samardžić.
Povratak u UN
Ta postava bi, kako ističe, donekle iznivelisala zapadnu politiku prema Kosovu koja je pristrasna i ne zaslužuje posrednički status.
„Nije toliko bitno ko bi tu bio pojedinačno, već da taj okvir bude legalan i legitiman. Da bi se to desilo, ceo proces bi morao da se vrati u Ujedinjene nacije. Pregovori iz 2007. (bečki pregovori), bez obzira na njihov ishod, ipak su se odvijali u okviru Ujedinjenih nacija“, podseća naš sagovornik koji je i bio član pregovaračkog tima Beograda.
Ono što je po njegovim rečima bitno, ukoliko bi se i sada primenio ovaj metod pregovora, jeste da se obezbedi i reprezentativnost stalog sastava Saveta bezbednosti UN.
„Sa naše strane, to bi značilo da bi te pregovore vratilo u međunarodno-pravne vode i u kolosek koji bi bio jasan po svojim koordinatama. Razume se, za sada je sve to neizvesno, jer ne znamo tačno šta se zahteva, ali trebalo bi očekivati i zahtev Rusije za učešće, što bi naša strana mogla da iskoristi i da traži da se sve vrati na traku UN“, objašnjava naš sagovornik.
EU se „pokazala“
Evropska unija je, smatra on, kao posrednik podbacila. Period od 2013. do 2018. godine, kada je ona bila aktivna kao posrednik u pregovorima, pokazao je da pregovori koje vodi ne mogu ništa da donesu. Oni čak ne mogu da garantuju ostvarenje ni onog malo što je Srbija imala kao svoju koncesiju — Zajednicu srpskih opština.
„Pošto je EU delegitimisana i izgubila je i ugled i kredibilitet, ne može sad tek tako da se vrati, niti ti razgovori mogu da budu u njenoj režiji. Ako Amerika šalje specijalnog izaslanika i traži učešće u posredovanju, onda okvir mora da se izmesti iz Brisela u Njujork. Dakle, pod okrilje Saveta bezbednosti UN i da se onda napravi okvir samih pregovora i procedura po kojoj bi sve strane nastupile sa svojim platformama. To bi pojasnilo stvari i mi bismo izbegli ovu mračnu situaciju u kojoj se pregovara od 2013“, ističe Samardžić.
Takozvane bečke pregovore iz 2007. vodio je Marti Ahtisari kao specijalni izaslanik Ujedinjenih nacija, a glavni pregovarači između Prištine i Beograda bili su predstavnici Kontakt-grupe, takozvana „trojka“, koju su činili Volfang Išinger (Nemačka, EU), Frenk Vizner (SAD) i Aleksandar Bocan-Harčenko (Rusija).
Bečki pregovor
Ahtisari je uoči početka tih pregovora rekao da „Beograd daje sve sem nezavisnosti, a Priština traži samo nezavisnost.“
Tadašnji srpski tim na čelu sa dr Vojislavom Koštunicom, koji je bio premijer Srbije, izneo je predlog koji je predviđao suštinsku autonomiju za Kosovo i Metohiju. Taj plan je učesnicima podeljen pre početka pregovora.
Po tom predlogu, suštinska autonomija bila bi rezultat ustavnog dogovora u pregovaračkom procesu, koja bi bila predviđena opštim sporazumom, uključena u red najviših ustavnih obaveza Srbije i Kosova i Metohije, uz međunarodne garancije.
Po sadržaju, predlog Beograda predviđa više ingerencija i sigurniju poziciju za Kosovo nego što je to bilo u Ustavu SFRJ iz 1974.
Albanska strana je ignorisala ovaj predlog, odbila je da se posle svega upušta u razmatranje bilo kakve solucije o autonomiji i ponavljala je stav da je nezavisnost alfa i omega. Pregovori su završeni planom Martija Ahtisarija, koji je predviđao petogodišnju nadgledanu nezavisnost Kosova, posle čega bi nadgledanje bilo ukinuto. Plan je odbijen od strane Ujedinjenih nacija i Beograda, ali je prihvaćen od strane Prištine i na osnovu njega je Priština 2008. i proglasila nezavisnost.