Preterano kovanje u zvezde naših sportista, u konkretnom slučaju — košarkaša, da bi ih posle (ne)očekivanih poraza preko svake mere „pljuvali“, za kliničkog psihologa Aleksandru Janković je — uvek ista priča.
Jankovićeva za Sputnjik kaže da kad god postoji neka utakmica vezana za nacionalni ponos i dostojanstvo, a koja bi trebalo da bude pokazatelj da smo mi najjači na svetu, kod navijača postoje prevelika očekivanja.
A kad god postoje previsoka očekivanja, onda je, naravno, sve ispod ispunjenja tih očekivanja — poraz, dodaje ona.
„Lični poraz“ posmatrača
„Postoji taj mehanizam idealizacije na početku, gde smo mi savršeni, ne može nam niko ništa i slično, a kad se dogodi ovo što se dogodilo, onda dođe do devaluacije i onda smo najgori. Tačnije, sve je to preneto na igrače i tim. Oni su krivi. Cela nacija ih sad pljuje i razapinje“, napominje Jankovićeva.
Ona smatra da je ta vrsta neumerenosti i traženja od drugog da osmisli vaš život neadekvatna, bez obzira što je reč o nacionalnom timu, jer ne možemo usmeriti svu svoju energiju da neko drugi donese boljitak našem životu.
Jankovićeva dodaje da bi trebalo razmišljati o tome da postoje neke okolnosti koje dovode do toga da se ne ostvari cilj i zbog toga nema nikakvog razloga da se optužuje ceo tim „kao da su oni namerno sabotirali čitav proces“.
Uvek kad su ljudi nezadovoljni sobom i svojim postignućima, a reč je o osobama nerazvijenim u psihološkom ili duhovnom smislu, oni očekuju od drugih da urade nešto što će i njih učiniti slavnim, smatra sagovornica Sputnjika.
„Nije problem ni sa košarkašima ni sa Novakom to što oni izgube, nego što time, u stvari, svaki od tih navijača preživi lični poraz, iako u celoj priči teško da je učestvovao. Kao da nema granice u tom odnosu, jer vaše želje u tom odnosu moraju da budu nešto što je realnost. Mislim da je to veoma loše“, ističe sagovornica Sputnjika.
Upis u „Listu slavnih“
Naravno, navijači su uvek nekritični, naglašava Jankovićeva i dodaje da je preterano „pumpanje očekivanja“ stvorilo pritisak na košarkaše, jer „to nije bila samo euforija, nego i ogroman pritisak na reprezentaciju da ona sada bude sve ono što mi nismo“.
Prema njenim rečima, mi se od drugih naroda koji sport doživljavaju kao razonodu razlikujemo zato što sport doživljavamo kao smisao života, odnosno rezultati naših sportista postaju smisao našeg života.
„Kad pobede, onda nam je život odjednom lepši. Doduše, to se obično izražava kroz piće, ludovanje po gradu… Svako od tih ljudi koji u životu ne oseća da je na bilo koji način u dobroj poziciji da bude pobednik, ovako dobije pet minuta slave, može da se ’upiše‘ u listu slavnih i da preko društvenih mreža proziva sve druge“, objašnjava Jankovićeva.
Navijači se na taj način zapravo ponašaju dosta kontraproduktivno.
„Ta vrsta pritiska na sportiste koji su svakako uradili sve što su mogli je prosto loša. Što se kaže: ’Ne uznesi se u pobedi, ali nemoj ni da očajavaš u porazu‘. I to bi bilo jako korisno“, zaključuje Aleksandra Janković.