Izjava Gregorija Koplija, direktora vašingtonskog Instituta za strateške studije, data u intervjuu bijeljinskoj televiziji BN, da bi Srbiji trebalo da bude vraćen deo Kosova i Metohije sa većinskim srpskim stanovništvom, kao i da naša zemlja treba da dobije koridor do zapadne Albanije kako bi dobila izlaz na more, podigla je prašinu u Srbiji.
„Kada bi se Srbiji vratio onaj deo Kosova i Metohije, gde je većinsko srpsko stanovništvo, i kada bi bio napravljen koridor do zapadne Albanije, kako bi Srbija dobila izlaz na more, što je američki predsednik Truman i zahtevao 1919. godine, onda bismo imali dobitnu kombinaciju između Srbije i Albanaca, bilo onih sa Kosova, bilo onih iz Albanije. E sad, pošto komunikacije gotovo da i nema između Prištine i Beograda, mislim da tu treba aktivno da se uključi međunarodna zajednica, verovatno SAD, koje bi na taj način pokazale svoju snagu, moć i prestiž ovde na Balkanu“, kazao je Kopli gostujući u „Dnevniku 2“ televizije BN.
Kopliju se u ovoj izjavi potkrala jedna greška, verujemo nenamerna, jer on, stručnoj javnosti u Srbiji poznat po studiji „Umetnost pobede“, sasvim sigurno zna da Hari Truman 1919. nije bio predsednik SAD i da te godine, kao vojnik koji se borio u Prvom svetskom ratu, sasvim sigurno nije mogao da iznese bilo kakav predlog u vezi sa Srbijom, jer je 33. američki predsednik u politiku ušao 1922. godine, a predsednički mandat obavljao između 1945. i 1953.
Plan o kojem Kopli govori mogao je da iznese samo Vudro Vilson, koji je 1919. bio američki predsednik. Iste godine Vilson je na mirovnoj konferenciji u Versaju, na kojoj se, nakon kapitulacije Nemačke i Austrougarske uspostavljao novi poredak u Evropi, igrao značajnu ulogu. Sa predsednikom Francuske i premijerima Velike Britanije i Italije, Vilson je bio član takozvane „Velike četvorke“, koja je odlučivala o novim odnosima u svetu.
Istoričar Čedomir Antić kaže da je najverovatnije reč o Vilsonovih čuvenih „četrnaest tačaka“.
„Predsednik Vilson je, u vreme kada su se SAD uključile u rat 1917. godine, na koji su presudno uticale, dao plan kako da se razreši rat u Evropi i njegova je ideja bila da, između ostalog, Kraljevina Srbija bude obnovljena. Pošto još nije došlo do odlučujuće pobede saveznika, prema tom kompromisu, pored toga što bi bila obnovljena u svojim predratnim granicama, Srbija bi dobila i izlaz na more“, objašnjava Antić.
Radi se o starom srpskom zahtevu, još od vremena Ilije Garašanina, da Srbija dobije izlaz na more, dodaje on. Radi se o vremenu kada su granične i carinske barijere bile velike i kada je Srbija imala ozbiljne probleme, jer je njen ekonomski razvoj bio osujećivan, u većoj meri od Austrougarske, a u manjoj od Osmanskog carstva.
„Srbija je 1914. godine, kao i ranije, bila jedina zemlja u Evropi, uz Švajcarsku, koja nije imala izlaz na otvoreno more, pošto su sedamdesetih godina 19. veka ujedinjene sve nemačke zemlje. S tim što je Švajcarska, podsetimo, i tada bila neutralna. Srbija je imala utoliko veći problem što je u to vreme imala etničku većinu na prostoru od Ulcinja do Dubrovnika i smatralo se da je logično da dobije izlaz“, objašnjava Antić.
U oštrom suprotstavljanju austrougarskoj aneksiji Bosne i Hercegovine, u poznatoj Aneksionoj krizi 1908-1909, srpski ministar spoljnih poslova i kasniji predsednik Vlade Milovan Milovanović tražio je od velikih sila da Srbija dobije neku vrstu nadoknade tako što bi dobila određene krajeve BiH i izlaz na more.
Tokom Balkanskih ratova, Srbija će tražiti izlaz na more, kaže Antić, tamo gde nema srpskog naroda — preko Albanije. Austrougarska je sprečila Srbiju da izađe na more 1913, a sporazumima iz Niša i Tirane Srbija je Albaniji ponudila odnos kakav su imale Velika Britanija i Irska. Međutim, početak Prvog svetskog rata potkopao je napore srpskih vlasti.
Koplijev predlog, prema Antićevim rečima, oslanja se na rešenja koja su bila u opticaju između 1912. i 1917. godine. Dakle, da Srbija izađe na more u delu zapadne Albanije.