Amerika je otkazivanjem dva nuklearna sporazuma, sa Iranom i onog sa Rusijom o raketama kratkog i srednjeg dometa, pustila duha iz boce. Zato ne treba da čudi najnovija Erdoganova izjava da je neprihvatljivo braniti Turskoj nabavku nuklearnog oružja, šta god ona značila.
Za dublje analize o tome šta je razlog za takvu izjavu predsednika Turske i šta ona nagoveštava, očigledno je bilo rano, budući da je, kako je primetio dobar poznavalac prilika u Turskoj Vojislav Lalić, nisu preneli ni svi turski mediji. Ipak, prve ocene nisu izostale i posmatrači je, pre svega, dovode u vezu sa stavom Turske o nuklearnom programu Irana, ali i sa zaokretom Ankare po pitanju naoružavanja, kaže Lalić.
„Na jednom partijskom skupu u Ankari predsednik Redžep Tajip Erdogan rekao je da zemlje koje imaju nuklearno oružje brane Turskoj da ga kupi ili da ga proizvede. On nije rekao da li njegova zemlja ima nuklearne planove, ali je ova izjava koja se čula prvi put izazvala spekulacije. Pogotovo što je Erdogan na tom istom skupu rekao da ne postoje razvijene zemlje koje ne poseduju nuklearno oružje, a Turska je svakako jedna od tih zemalja“, objašnjava sagovornik Sputnjika.
Veza sa Iranom
Nekadašnji dopisnik iz Ankare podseća da je Turska inače protiv širenja nuklearnog naoružanja i da je 1980. godine potpisala sporazum o tome, a 15 godina kasnije i sporazum o zabrani nuklearnih proba. Zato najnoviju Erdoganovu izjavu posmatrači i dovode u vezu sa njegovim stavom o nuklearnom programu Irana, primećuje Lalić.
„On je od početka bio na strani Teherana i kritikovao je Ameriku da se u tom slučaju ponaša dvolično, da vodi politiku duplih standarda. Erdogan tvrdi da pojedine zemlje u regionu Bliskog istoka već godinama, decenijama, poseduju nuklearno naoružanje, a da Amerika, kada je o tome reč, ćuti, a okomila se na nuklearni program Teherana“, ističe sagovornik Sputnjika.
On napominje da Erdogan u tom kontekstu nije pominjao nijednu zemlju, ali i dodaje da posmatrači ocenjuju da je mislio na Izrael za koji se veruje da poseduje najmanje 50 nuklearnih bojevih glava, koji je uz Ameriku glavni protivnik iranskog nuklearnog programa.
Lalić ukazuje na još jedan momenat.
„Kada je reč o Erdoganovoj izjavi nju mnogi dovode u vezu i sa primetnim zaokretom u politici naoružanja. Ankara uporno pokušava ne samo da kupuje moderno oružje, nego i da učestvuje u njegovoj proizvodnji. Turska je tražila od bivše administracije Baraka Obame u Vašingtonu da učestvuje u proizvodnji raketa ’patriot‘, a ne samo da ih kupi, što je Obama odbacio. Ona se posle toga okrenula Moskvi i sklopila sporazum o kupovini sistema S400 i u Ankari tvrde da jednim delom učestvuju u proizvodnji tog naoružanja“, navodi dobar poznavalac prilika u Turskoj.
Ključan susret
On podseća da Turska učestvuju i u proizvodnji američkih aviona F-35, što je posle ugovora između Ankare i Moskve postalo sporno, pa je Vašington blokirao isporuku aviona i obuku pilota. Pitanje je da li će Turska, kako najavljuje, naći alternativu na drugoj strani, ili će ipak naći zajednički jezik sa Vašingtonom. Zbog toga se, kako kaže Lalić, s pažnjom očekuje susret Donalda Trampa i Redžepa Tajipa Erdogana u okviru jesenjeg zasedanja Generalne skupštine UN u Njujorku krajem septembra.
Direktor ruskog Centra za proučavanje nove Turske Jurij Mavašev smatra da je Erdogan svestan toga da Turska ne sme da poseduje nuklearno naoružanje.
„Prvi razlog je u tome što je Turska i dalje članica NATO-a i mora da igra po pravilima tog vojnog saveza, bez obzira na to što vodeće zemlje Alijanse Tursku tretiraju kao državu odmetnika“, kaže ovaj sagovornik Sputnjika.
Drugi razlog je, kako smatra, naučno-tehnički, jer Turska nema dovoljno stručnjaka da postane nuklearna zemlja. Mavašev podseća da projekat izgradnje nuklearne elektrane „Akuju“ Turska realizuje u saradnji s Rusijom, baš zato što nema dovoljno stručnog kadra čak ni za takozvani „mirni atom“.
Ovakvim izjavama Ankara pokušava da se izbori za poseban tretman i status u okviru NATO-a, zaključuje Mavašev za Sputnjik.