Ja oduvek važim za veselu osobu. Najčešće sam nasmejan u komunikaciji sa ljudima, pa me obično označe kao „večitog optimistu“. Greška. Ja sam u stvari prikriveni pesimista i stoga večito srećan što se stvari nisu odigrale tako loše kako sam pretpostavio.
U skladu sa svojom prirodom, naravno da sam i sada zabrinut. Najviše brinem zbog opšte euforije koja je zahvatila naciju i nadam se da reprezentativci imaju dobar sistem zaštite od ludila mase, koja je već spremna da u sigurnosti svoje sobe upućuje najljuće uvrede američkim košarkašima tokom finalne utakmice.
Analiza uz paradajz
Kako sam tokom godina nezasluženo pribavio reputaciju stručnjaka za košarku, svakodnevno me poneko saleti sa pitanjem o finalu, do koga ima još mnogo da se igra i znoji. Juče me tetka što prodaje paradajz na pijaci pita kako teče pik-en-rol Milutinova i Micića i da li se Jokić guši na četvorci!? Alo, bre, ljudi! Ne baksuzirajte!
Ipak... Razumem. Srbija je, uz Litvaniju i, donekle, Grčku, jedina zemlja u kojoj košarka ima status A sporta, pored neprikosnovenog fudbala. Nama ovo prvenstvo jednostavno najviše znači.
A ono sada počinje! Sticajem okolnosti, moram da se ponavljam. Sada stvarno počinje. Utakmice protiv Angole i Filipina bile su samo nastavak priprema. Srećom se niko nije povredio, iako se onaj Filipinac bodičekom nad Gudurićem potrudio da umalo potpuno obesmisli sportsku prirodu FIBA kupa.
Sale čuva adute
Posle deset pobeda u pripremnom periodu i ova dva zabavljanja sa zvaničnim zapisnicima, Sale nam još uvek nije pokazao šta je spremio. Mešao je karte sa svim igračima i mislim da jedino nisam video postavu Jokić-Birčević-Milutinov-Raduljica-Marjanović, a mogao je i to baš da proba. Opet, ovo je skup momaka koji jako dobro znaju gde im je mesto, čim uđu u igru. Imamo zadivljujuću galeriju pravih košarkaških zvezda, ali, možda jednako važno, uz njih, i grupu igrača spremnih da se podrede timu i odrade zadatke. Možda više nego ikada ranije selektor može da se osloni na svih dvanaest igrača, iako je konačan spisak bio iznenada uslovljen nesrećnim povredama dvojice sigurnih putnika.
Ali, sada... Da vidimo gde smo... Italijani odavno nisu igrali neku značajniju ulogu i sada, lukavo prepuštajući Srbiji ulogu favorita, vrebaju iznenađenje. Nećete me videti u kafiću da gledam utakmicu u društvu. Zaključavam se sam u sobu i puštam iz sebe stranu ličnosti, koju ne zna ni moja porodica... Ako je frka... Ali valjda neće biti...
Prethodnu kolumnu Dejana Cukića pročitajte OVDE.