Posle slabog otkupa inače odličnog roda šljive ranke, bilo je izvesno da će i požegača i stenlejka uglavnom završiti u rakijskom kazanu. Kada već nismo mogli da se podičimo izvozom šljive po čemu smo sa više od pola miliona tona godišnje treći proizvođač u svetu, pitanje je koliko ćemo to moći i sa rakijom za koju smo uvereni da je naš brend.
Jedna flaša ne čini proleće
Jedna lasta, međutim, ne čini proleće, pa ni primeri da se flaša kvalitetne rakije kod nas prodaje i za 50 evra, a u inostranstvu za 80, pa i čitavih 100 evra.
Povremene vesti o tome kako je neko od naših proizvođača plasirao svoj proizvod na tržišta od EU, preko američkog, do Australije, nisu, međutim, prava slika stanja, iako Srbija za proizvodnju kvalitetne rakije ima potencijal kao malo ko.
„To je neka naša zabluda da svet zna za rakiju, da je svet prepoznaje i da je svet željan naše rakije. Realnost je daleko od toga. Rakija nije ni blizu toga da bude prepoznata, a kamoli čak popularna u nekim globalnim razmerama. Naravno, postoji potencijal da u perspektivi bude ozbiljan brend i ozbiljan izvozni proizvod Srbije, ali to u ovom trenutku, nažalost, nije tako“, kaže za Sputnjik vlasnik preduzeća „Braća Tomašević“ i predsednik Nacionalne asocijacije proizvođača rakije „Srpska rakija“ Vukosav Tomašević.
Zašto smo i dalje na potencijalu
Objašnjavajući zašto je to tako, on ukazuje na dva glavna razloga. Pre svega, nismo uredili domaće tržište, pa tako ne možemo ozbiljno da nastupamo ni na inostranom. Druga stvar je, kako napominje, što uz pomoć države i kapaciteta kojima raspolažemo nije ozbiljno rađeno na promociji rakije i na organizovanom nastupu na nekom od velikih tržišta na svetu.
„Tačno je da je rakija tradicionalno srpski proizvod koji gotovo svaka porodica na neki način proizvodi, ali prošla su ta vremena kada se sa rakijom postupalo na taj način. Danas nigde u svetu ni u jednom ozbiljno uređenom društvu, nemate situaciju da rakiju može da proizvodi i prodaje ko hoće. To je slučaj u Srbiji uprkos tome što od početka 2016. imamo odličan zakon koji na papiru sve lepo uređuje, usaglašen je sa najvišim standardima EU, ali se, na žalost, ne primenjuje“, kritičan je jedan od uspešnih proizvođača rakije.
To, kako objašnjava ovaj Prijepoljac, za posledicu ima činjenicu da se 90 odsto rakije prodaje u sivoj zoni i država zbog toga trpi ozbiljne gubitke u budžetu po osnovu ubiranja poreza na promet i akciza. Uz to se pod imenom rakija prodaje ono što nije rakija od voća i ne odgovara deklaraciji. Sa takvim proizvodom, upozorava sagovornik Sputnjika, nemamo kud u svet.
„U registru koji vodi Ministarstvo poljoprivrede trenutno, po mom saznanju, postoji negde oko 550 registrovanih proizvođača rakije na teritoriji Srbije. Tu, međutim, treba imati u vidu da postoje dve kategorije proizvođača. Svi su oni ispunili zakonske uslove, ali tek jedan manji broj, možda 10 do 15 odsto ukupnog broja se bave isključivo proizvodnjom rakije kao osnovnom delatnošću“, precizira predsednik Nacionalne asocijacije proizvođača „Srpska rakija“.
Veliki je broj onih koji su registrovali proizvodnju rakije kao dopunsku delatnost, a bave se najčešće različitim uslužnim delatnostima, poput trgovaca, ugostitelja, prevoznika...
Pedesetak ozbiljnih proizvođača
U Srbiji je tek 50 do 60 ozbiljnih proizvođača rakije koji ispunjavaju sve zakonske uslove i na ozbiljan način pristupaju proizvodnji rakije. Zato je, ističe Tomašević, njihov izvoz u suštini individualni pokušaj i individualni uspeh svakog proizvođača pojedinačno.
Uprkos pričama kako je naša rakija najbolja na svetu, prema njegovoj oceni, mi imamo vrlo malo kvalitetne rakije. Tačno je, kaže, samo to da ona ima najbolji potencijal, jer je Srbija prebogata voćem, imamo viševekovnu tradiciju u proizvodnji rakije, imamo odličnu nauku koja prati proizvodnju rakije. Da bi taj potencijal dao rezultate mora, kako objašnjava, treba da se promeni pristup, da se ide na kvalitet, da se uredi domaće tržište, a onda da država pomogne da oni koji zaista imaju kvalitet udruženim snagama, uz pomoć Privredne komore, izađu ozbiljno u svet.
„Srpska rakija, to znaju svi koji se ozbiljno bave jakim alkoholnim pićima, po svom potencijalu treba i može da stane u red sa francuskim konjakom i škotskim viskijem. Međutim, do toga treba još puno truda, ali i puno godina i decenija da svi zajedno radimo, pa da onda jednoga dana kažemo — to je naša rakija i da svi u svetu znaju za našu rakiju kao što znaju za viski i konjak“, zaključio je Tomašević.
Inspekcije na potezu
I sekretar Udruženja za prehrambenu industriju u Privrednoj komori Srbije Veljko Jovanović deli mišljenje da je potrebno uvesti red na domaćem tržištu, za šta je potreban maksimalan angažman inspekcijskih službi. Kako ističe, treba da se jasno utvrde nadležnosti na nivou države, da se zna šta je delokrug poreske uprave, šta poljoprivrednih inspekcija, a šta je privredni kriminal. To se prepliće u tom lancu i teško je boriti se sa tim, jer je po sredi kapilarna stvar, primećuje sagovornik Sputnjika.
On ipak smatra da nije lako utvrditi veličinu tog sivog tržišta, jer se pod njim ne može podrazumevati i rakija koja se peče u domaćinstvima za sopstvenu upotrebu.
Jovanović se slaže da je, s obzirom na potencijal, malo onih koji se na pravi način bave proizvodnjom rakije, ali da je njihov primer od značaja za ostale.
„Činjenica je da se iskristalisalo dvadesetak vrlo kvalitetnih proizvođača u našoj zemlji koji mogu da pariraju u kvalitetu bilo kojem piću na svetskom tržištu. Oni cenovno nisu konkurentni, ali su zaista doneli jedan kvalitet. Ljudi su počeli da se bave kvalitetom ne samo proizvoda, nego i ambalaže, dizajna, nastupa na tržištu. I to je zaista promenilo priču“, smatra Jovanović.
Standardi pre rakije
Ukazuje, takođe, i na našu zabludu da će rakija lako osvojiti evropsko tržište gde su navikli na drugačija pića i na destilate manjeg stepena alkohola. Zato i on ukazuje da su za pozicioniranje na nekom tržištu potrebna ogromna ulaganja u marketing.
To je, prema oceni stručnjaka PKS, proces koji ne traje godinu dana, nego je to dugoročna priča sa ogromnim ulaganjima u marketing koja daleko prevazilaze investiranje u proizvodnju. Do sada je to bilo prepušteno proizvođačima kojima je PKS unekoliko pomogla u onom delu koji se tiče nastupa na sajmovima koji su veoma važni kako bi proizvođači bili primećeni.
„Treća stvar koja paralelno sa tim dolazi i jako je važna su standardi na čemu insistiraju tržišta velike kupovne moći. I jako se brzo pomeraju i menjaju i morate i vi da se pomerite da biste uopšte ušli u tu utakmicu“, zaključio je Jovanović.
Srbija će, dakle, i ove godine šljivu uglavnom u kazane domaće radinosti i za domaću upotrebu.