Svako se češe tamo gde ga svrbi. Protekli samit sedam najrazvijenijih država sveta u Bijaricu imao je i bukvalno dovoljno gorućih tema, poput požara u šumama Amazonije, da bi ono što posebno muči domaćina Emanuela Makrona bilo u prvom planu.
Uoči samita izjavio je da nije za ukidanje sistema tržišne ekonomije, ali da je taj model zarđao i da je to jedan od uzroka što je degradiran i sam sistem demokratije.
„Degradirao je istovremeno i sam kapitalizam, a još je i sišao s uma. Današnji kapitalizam rađa neravnopravnost sa kojom nismo u stanju da izađemo na kraj“, ustvrdio je Makron, kandidujući svoju nameru da na samitu razgovara i o „preosmišljavanju evropskog civilizacijskog projekta“.
Zarđali projekat
To priznanje o zarđalom kapitalizmu i nepravedno velikim razlikama nije bilo dovoljno da spreči proteste boraca protiv kapitalizma, koji su, noseći okrenute naopačke Makronove slike, pred početak samita jasno rekli šta misle o njegovoj i o politici sedam najjačih zemalja sveta.
Da li je uopšte moguće danas odbaciti koncept kapitalizma „sišavšeg sa uma“ preosmišljavanjem civilizacijskog projekta, kako bi to rekao Makron, koji je u politiku, pa i na predsedničku funkciju, ušao kao tvrdi zagovornik liberalnog kapitalizma.
Profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu doktor Ljubodrag Savić podseća da su neke zemlje, pre svega skandinavske, na najbolji način pokazale da je moguća koegzistencija i tržišne ekonomije i socijalno odgovorne države.
I Francuska je takođe tradicionalno pristalica te vrste politike, jer su sve do osamdesetih godina prošlog veka, a poslednji je to radio predsednik Fransoa Miteran, na sceni bili sedmogodišnji planovi razvoja.
Tržište sa ljudskim likom
„Pokušavali su, kako se to najčešće kaže, da vode tržišnu ekonomiju sa humanim ljudskim likom, za razliku od SAD, koje su na drugoj strani te priče vodile izraženu liberalnu politiku“, ukazuje Savić za Sputnjik.
Danas je situacija, posebno u Francuskoj, takva da socijalna država većim delom ne može da opstane, jer su nasleđena socijalna prava, odnosno obaveze države, u nesrazmeri sa prilivom sredstava u državni budžet. I nije iznenađenje što u Francuskoj imamo žute prsluke i ovakve proteste, ali i u još nekim zemljama Evrope.
„U poslednjih možda 20 do 30 godina traži se neki hibridni model funkcionisanja, u kome će se obuzdati ’divljanje‘ preduzetnika koji ne mare mnogo za ostale građane, koji očekuju da to umesto njih uradi država, a oni će samo da se bave ličnim bogaćenjem“, kaže profesor Ekonomskog fakulteta.
To je, kako napominje, na najefektniji način opisao francuski ekonomista Toma Piketi u svom poznatom delu „Kapitalizam 21. veka“, gde je analizirao razvoj kapitalizma u poslednjih 250 godina. Najbitniji zaključak je da su prihodi od renti i dividendi rasli dvostruko brže nego prihodi od rada, pri čemu je produktivnost rada bila dvostruko veća, nego što su rasle nadnice zaposlenih radnika.
Kapital teško obuzdati
Prihodi su se, dakle, prelivali u ruke bogatih. Doguralo se dotle da jedan procenat svetskog stanovništva u rukama drži isto bogatstvo, koliko i ostalih 99 odsto ljudi. To je direktna posledica neobuzdanog liberalnog kapitalizma koji, kako kaže sagovornik Sputnjika, brine samo o pravima, statusu i položaju najbogatijih ljudi na svetu.
Na pitanje da li je zbog toga vreme da taj kapitalistički model bude sa nečim zamenjen, Savić kaže da je vrlo teško obuzdati liberalni kapitalizam, jer je krupni kapital prilično snažan i dobro organizovan.
„Liberalni kapitalizam je danas, kako god to zvučalo paradoksalno, pogotovo posle svetske ekonomske krize iz 2008. godine, jači nego ikad. Pozicije koje oni danas imaju, ne samo u ekonomiji, nego i u celokupnom društvu, takve su da se bojim da će se ta tendencija nastaviti i u nekom narednom periodu. Iz istorije znamo kako su razrešavane te vrste konflikata između sveta poslodavaca i sveta rada. To je Marks još u 19. veku naznačio. Socijalne revolucije su rešavale ta pitanja. Danas je svet podeljen, ali je i ujedinjen, u smislu da najbogatiji na različite načine kontrolišu svet“, ističe Savić.
Vapaj siromašnih
On zato nije optimista da će u nekom bližem vremenu doći do drugačijih tendencija, odnosno do preraspodele moći. Ni ukidanje srednje klase, kao najvećeg i najznačajnijeg sloja koji pokreće i razvoj privrede i društva uopšte, po njegovoj oceni, neće ništa bitnije promeniti.
„To će samo dovesti do veće polarizacije. Brojna istraživanja potvrđuju da društva i zemlje koje nemaju razvijenu srednju klasu pre ili kasnije zapadaju u krizu. Ali svet je danas tako globalizovan da se vapaj siromašnih, među kojima je danas i dobar deo ljudi iz srednje klase — ne čuje. Nisu mnogo osetljivi oni koji imaju milijarde. Oni jednostavno imaju svoje ciljeve“, pesimističan je profesor Ekonomskog fakulteta.
U prilog tome ukazuje da ništa nije bolja ni situacija u zemljama koje se ubrzano razvijaju, kao što je Kina.
„Iako je socijalistička zemlja, ona nije mnogo toga promenila u tom obrascu, mada tamo država stvari još drži pod kontrolom, pa ne može da dođe do određenog prelivanja. Ako ništa drugo barem gradi infrastrukturu i objekte koje će koristiti svi“, kaže Savić.
„Ali i tamo ubrzano raste broj veoma bogatih ljudi. Među kompanijama koje su najbogatije na svetu, u poslednje vreme su na prva četiri mesta najveće četiri kineske banke. One nisu privatne, već privatno-državne, ali kineski model razvoja se ne razlikuje mnogo od ostalih. Istina, on značajno popravlja standard kineskog stanovništva, ali kineski radnici i seljaci su bili izuzetno siromašni, što se vidi i po prosečnoj zaradi kineskih radnika, ali još uvek tamo na stotine miliona ljudi radi puno, za malu platu. Naravno, to je mnogo bolje nego što je bilo ranije, ali je to mnogostruko lošije u odnosu na radnike na Zapadu“, ukazuje ekonomista.
Skandinavski model
Zato, zaključuje da je teško očekivati da taj obrazac, koji danas postoji i koji je dominantan, u nekom kratkom vremenskom periodu bude izmenjen.
A na pitanje zašto su skandinavske zemlje primenile taj kapitalistički model sa više ljudskog lica i da li je to, u njihovom slučaju, pre sociološko nego ekonomsko pitanje, sagovornik Sputnjika kaže da dobar deo odgovora leži u činjenici da su oni naglašeno odgovoran narod, kao i da su njihovi političari potpuno drugačiji u odnosu na ostale.
„Kod njih je poprilično izraženo jedinstvo, zajedništvo, odgovornost prema zajednici. Moguće da to ima veze i sa geografskom pozicijom i sa činjenicom da su neke od tih zemalja unazad dve-tri decenije živele veoma loše. To najbolje govori primer Norveške, koja je do pronalaska nafte i gasa u Severnom moru bila jedna od siromašnijih zemalja Evrope“, ukazuje Savić.
Oni su primenili model koji može da bude uzor za ostale zemlje. Najveći deo norveških banaka i velikih kompanija, poput „Telenora“, koji je bio u Srbiji, u većinskom je vlasništvu norveške države, koja je vrlo odgovorna. Tu ocenu Savić je ilustrovao podatkom da je ona delove velikih profita odložila u Stabilizacioni fond.
„Kada bi ovog trenutka prestali dotoci u taj fond, oni bi imali dovoljno sredstava da više od 600 godina isplaćuju penzije, i to u iznosu koliko one danas iznose“, ističe Savić.
Makronove muke
Većina drugih zemalja, međutim, nema takav pristup, pa sagovornik Sputnjika smatra da nema razloga za optimizam.
„Mislim da će, kako zemlje budu zapadale u ekonomsku krizu, najteže uvek biti onima sa najnižim primanjima, kako je uvek i bilo. Kada nastupi period blagostanja, ono je, naravno, najveće za vlasnike kapitala i državnu elitu, a deo tog blagostanja osete i široke narodne mase“, kaže profesor Ekonomskog fakulteta.
Po njegovom sudu, Makron je tu priču o rđavom kapitalizmu pokrenuo iz svoje muke, koju ima sa stanovništvom koje svoje nezadovoljstvo izliva po ulicama francuskih gradova. Dakle — za unutrašnju upotrebu.
A da za temu koju je najavljivao nije bilo zainteresovanih, ili da upravo održani samit G7 nije bio ni vreme ni mesto za to — ukazuju izveštaji sa tog skupa. O Makronovoj ideji nije bilo ni reči.