Oblak pepela eksplodirao je 20 kilometara u vazduh, nakon čega je počeo da pada, kotrljajući se niz planinu brzinom od 110 kilometara na sat, zaklanjajući polja i gradove, uništavajući sve na svom putu, u krugu od 500 kvadratnih kilometara.
Ali, konačna presuda gradu i njegovim stanovnicima stigla je u obliku — vrućeg vazduha. Naime, područje u prečniku od deset kilometara oko vulkana „spržile“ su temperature više od 200 stepeni Celzijusovih. Iako su bili sklonjeni u svojim kućama i zgradama, građani Pompeja doživeli su trenutnu smrt 24. avgusta 79. godine.
Većina je pokušala da pobegne. Neki su čak držali jastuke na glavama, kako bi se zaštitili od pljuska kamenja. Međutim, pepeo i otrovni gasovi piroklastičnog udara dostizali su temperature od čak 700 stepeni i na licu mesta doneli su smrt za hiljade ljudi koji su živeli u Pompejima, obližnjem Herkulanumu i manjim mestima koja su se nalazila u okolini.
Mozak im je bukvalno ispario
Otkrića lobanja prepunih pepela pokazuju kako su, nakon isparavanja, organske tečnosti u mozgu zamenjene pepelom. Prisutnost takvog pepela primećena je čak i kod onih žrtava na kojima su se videli nešto manji učinci toplotnog udara.
„To su dokazi da je udar bio toliko snažan i vruć i da je mogao da prodre u intrakranijalnu šupljinu nakon što je uništio meka tkiva i organske tečnosti“, napisali su naučnici.
Istraživanje zaključuju rečima kako je ovo prvi eksperimentalni dokaz koji pokazuje potpuno isparavanje telesnih tečnosti i mekih tkiva.
Otkrića pokazuju rasprostranjeni uzorak krvarenja prouzrokovanog vrućinom, povećanje intrakranijalnog pritiska i pucanja, što je najverovatnije bio uzrok brze smrti stanovnika Herkulanuma.
Jedini preživeli zapis ove antičke katastrofe bio je onaj Plinija Mlađeg, nećaka admirala rimske flote i prirodnjaka Plinija Starijeg, koji se brodom otisnuo do mesta katastrofe u nadi da će moći da spase stanovnike, ali i sam je ostao zauvek zarobljen na obali.
Ovo je priča rekonstruisana iz stvarnih zapisa Plinija Mlađeg:
U Pompejima je 24. avgust 79. počeo kao još jedan vrući letnji dan. Senator Julije Polibije zadovoljno nadgleda redizajn prostorije s bazenom. Onde će, siguran je, zadiviti svoje sponzore i ostvariti političke ambicije vidljive sa slogana na pročelju kuće.
Njegova kći Julija trudna je sedam meseci i još ne zna kako će za samo nekoliko sati njeno nerođeno dete zapečatiti sudbinu cele porodice.
Nekoliko ulica dalje, u bordelu napravljenom od tufa — žutog materijala koji se sastoji od nataloženog pepela, gladijatori (heroji tog doba) hedonistički troše slobodno vreme. I bogati Stefanus oseća podređenost zabavi, pa s tamnoputom robinjom Hedonom, uprkos nevoljnom pogledu žene Fortunate, kreće u jednu od vila uz more.
Njegovi robovi skupljaju urin, tečnost toliko vrednu da je Rim oporezuje, stavljaju je u mali plitki bazen s prljavom odećom, a onda gacaju po svemu kako bi kiselina uklonila masne mrlje.
Ali ispod vrednih nogu zemlja otiče i drhti. Nevolja kipi u raju. Do 13 sati u latinskom nije postojala reč za vulkan, a tada se uz gromoglasan poklič planina Vezuv posle 1860 godina podiže iz mrtvih.
Užarene stene zarobljene u golemoj komori magme više ne podnose pritisak i eksplodiraju brzinom zvuka. Stub smrtonosnog dima diže se 15 kilometara u vazduh, a Pompejima dan prepušta umesto noći — noćnoj mori. Izbačene visoko u atmosferu, užarene stene mešaju se sa vazduhom, hlade i počinje kameni pljusak. Na 12.000 stanovnika u sledećih 18 sati Vezuv će ispljunuti 100 miliona tona stena, pepela i ostataka, i žive ih zakopati, spaliti i ugušiti.
Kći Julija Polibija je trudna, kuća je velika, a zidovi debeli, pa porodica s robovima odluči da ostane da se moli. Iz vile na plaži Stefanusa zlato, a ne ljubav prema ženi, dovodi natrag u Pompeje, ali ono ga neće spasiti. Sa zlatnicima, Fortunata poslednje sate provodi u jeftinom hotelu u zagrljaju gladijatora.
S druge strane napuljskog zaliva Gaj Plinije Sekundo, admiral i vrhovni zapovednik rimske mornarice, dobija poruku kako mu je prijatelj zarobljen u senci planine i galijama kreće u spasilačku misiju. U predvečerje se nešto događa s planinom — pepeo i odvojene stene pretvaraju se u paklenu lavinu pa poput vodopada, velikog plimskog talasa, brzinom do 300 kilometara na sat spuštaju se niz vulkan.
Piroklastični talas guta sve i svakog na putu. U gradu Herkulanumu vrućina je toliko intenzivna da smrt nastupa trenutno, u pola rečenice. Ljudi nisu samo izgoreli, nego su doslovno pretvoreni u ugalj. Kada je proključali oblak došao do njihovih tela, koža je isparila, kosti i zubi popucali su poput krhkog stakla, a mozgovi su prokuvali i eksplodirali.
U jutarnjim satima novi talas spušta se ravno na Pompeje i zastaje pred severnim zidom, kao da će ga poštedeti. No smrtonosan „koktel“ hlorovodonika i ugljen-dioksida usisaće vlagu i vazduh i ugasiti sveće i živote. Muškarci, žene, deca i životinje guše se sa svakim dahom.
Prvi udah, poput gutanja vatre, pun je užarenog gasa i pepela. Drugi je kombinacija pepela i tečnosti zbog koje nastaje mokri cement u dušniku i plućima. Trećim udisajem cement se širi, a žrtve u urliku, neartikulisano, rukama traže malo kiseonika kojeg više nema. Ispod miliona tona pepela ovaj zadnji krik, kao u vremenskoj kapsuli, ostaje iskovan, preneo je hrvatski portal „Ekspres“.
U isto vreme, Plinijeva spasilačka misija pretvara se u borbu za goli život, a on galije okreće od Pompeja i utočište nalazi kod prijatelja Pomponija u gradu Stabiju. Ali pakosni Vezuv sve vidi i otpušta poslednji talas koji će u zamku uhvatiti hrabrog i tvrdoglavog admirala. Tek će njegov nećak Plinije Mlađi s druge strane zaliva ostaviti pisani trag o poslednjim trenucima grada i njegovih stanovnika u senci Vezuva.
Skamenjena tela – svedoci tragedije nad tragedijama
Pompeji su ušli u legendu ne samo zbog toga što ih je uništila erupcija Vezuva, već i zbog toga što je kombinacija vrućine i pepela sačuvala tela brojnih stanovnika grada kroz punih 16 vekova. Njihova tela kasnije su dodatno zaštićena gipsom, a naučnici su ih obradili najnovijim CT skenerima. Nove tehnologije naučnicima su omogućile da tela ispod gipsanih kalupa vide u sve tri dimenzije i da žrtve stravične erupcije napokon „dobiju“ svoja lica.
Skenirano je ukupno 86 očuvanih tela, a jedno od najočuvanijih je i telo četverogodišnjeg dečaka koji je, sudeći po položaju tela, bio pri svesti kada je vulkan eruptirao.