Pristalice ove kontroverzne kupovine citiraju premijera, koji navodi da bi tako Bugarska mogla da uđe „i u druge planove Alijanse“, i smatraju da na taj način Sofija potvrđuje odanost NATO-u. Sa druge strane, bugarski predsednik Rumen Radev je nazvao sporazum oko F-16 — „trijumfom lobizma“ i upozorio je da će Bugarska imati velike troškove zbog ovog sporazuma.
Stanislav Bačev, bugarski politikolog, stručnjak za međunarodne odnose i geoenergetiku, kaže za Sputnjik da je cilj kupovine F-16 — da se sponzoriše vojna industrija druge zemlje.
Zašto je bugarska Vlada, ipak, izabrala američke avione?
— Postoji jedan izraz: onaj ko je od svog oružja napravio plug, sada radi za one koji su sačuvali oružje. Bugarska već odavno nema one mogućnosti u odbrambenoj sferi, koje je imala pre 30 godina. Nijedan od rodova vojske nije u stanju da garantuje bezbednost zemlje. Kada imaš 20 aviona MiG-29, koji i dalje funkcionišu, i isti broj Cu-25, a pri tome osam F-16, koji još nisu ni proizvedeni i koji se prikazuju kao poklon u zlatnoj ambalaži — to je pokušaj da se javnost dovede u zabludu. Postaje jasno da cilj ove kupovine nije obezbeđivanje nacionalne bezbednosti, već implementacija političkog sporazuma, kako bi se sponzorisala namenska industrija druge zemlje.
Prema rečima poslanika GERB Vladimira Toševa — Bugarska treba da plati za američke avione odmah, jer „SAD žele da Bugarska dokaže da je pouzdan partner“. Sa druge strane, poslanik BSP Nikolaj Conkov je rekao da je Bugarska već dokazala to, a učesnici pregovora o kupovini F-16 — nisu uspeli da se izbore za bolje uslove. Zašto bugarska strana nije uspela da se dogovori o plaćanju na rate?
— Kada zemlja odustaje od poboljšanja u socijalnoj sferi, a istovremeno pravi novi unutrašnji dug, kako bi kupila nekoliko aviona koje treba da plati unapred, onda to pokazuje sklonost ka poslušnosti i odsustvo sklonosti ka odbrani nacionalnih interesa zemlje. Istorija pokazuje da bugarski političari često hiperbolizuju svoje divljenje za svetske moćnike. Snaga zemlje, pa čak i male zemlje, meri se, pre svega time — da li je spremna da se suprotstavi pritisku. Tačnije, time — da li je za to spremna vladajuća elita.
U intervju za „Blumberg Bugarska“ izjavili ste da je — „Bugarska, navodno, bila satelit Sovjetskog saveza, ali da je sada satelit Vašingtona, i na vojnom nivou“. Kako, po vašem mišljenju, Bugarska treba da gradi svoju odbrambenu strategiju?
— Bugarska je, uz određene rezervacije, projekcija cele Evropske Unije. Prijateljstvo se ne čuva i ne dokazuje tako što se stavlja pištolj na čelo. Na teritoriji EU se nalazi više od 50.000 američkih vojnika, ali na teritoriji SAD — nije raspoređena nijedna evropska jedinica. Analizirajući ovo, trebalo bi razmisliti o tome koliko je kompromitovana evropska bezbednost i koliko je iskreno ono prijateljstvo koje se nama nudi. Bugarska treba da gleda sopstvene interese. Bugarska i dalje ima naoružanje koje je proizvedeno u Rusiji.
Zašto se ono i dalje koristi, iako je Bugarska već 15 godina članica NATO-a? Suverenitet zemlje se određuje time — da li zemlja ima mogućnost da bira ono što je najbolje za nju, da li ima slobodu izbora, bez obzira na to da li se radi o švedskom, ruskom ili američkom naoružanju. Kao što se kaže u jednom popularnom filmu: „Ono što je najgore jeste amputirana duša. To je ono što je strašno. Duša se ne može zameniti protezom“ (But there isn't nothin' like the sight of an amputated spirit. There is no prosthetic for that. Citat iz filma „Miris žene“).
U istom intervju ste rekli da je Nemačka pod pritiskom zbog „Severnog toka-2“. Da li očekujete da će se neko umešati i u realizaciju projekta „Turski tok“, pa će se Bugarska opet naći pod pritiskom? Koliko je ovaj projekat važan za Sofiju i da li je profitabilniji od „Južnog toka“?
— Pre nekoliko godina počeo je spoljašnji pritisak, koji ima za cilj da se obustave zajednički energetski projekti sa Rusijom. To dokazuje postojanje jedinog modela: da se naruše strateške odnosi između EU i Rusije.
Ekonomski i energetski odnosi između EU i Rusije mogu se definisati kao nezavisnost koja se postiže kroz uzajamnu zavisnost. Čvrsti odnosi između ovih subjekata mogu da generišu energiju, koja utiče na interese Amerike. Zato smo svedoci da se u poslednje vreme „trusna područja“ u Evropi pojavljuju upravo na teritoriji bivšeg SSSR-a. Cilj ovih konflikata je da oni ostanu otvorene rane kako za Istok, tako i za Zapad.
Kada je reč o „Južnom toku“, vraćanje u prošlost ima smisla, samo ako želimo da racionalno proanaliziramo ono što se desilo. Da je Bugarska uspela da se odbrani od spoljnih pritisaka i da je Rusija doživljavala ovaj projekat ne kao jedan megaprojekat, nego kao nekoliko manjih projekata ujedinjenih u jedan — „Južni tok“ bi mogao da bude spašen. Rusija i Bugarska bi mogle da naprave dodatne korake, kako bi se stvorila veća koalicija zemalja koje su zainteresovane za taj projekat. Međutim, nijedan od uslova nije ispunjen i zato je Bugarska izgubila mogućnost, koju je uspešno iskoristila Turska. Tek nakon toga, Bugarska je shvatila da, kada čovek igra šah, treba da razmišlja barem dva koraka unapred. Sada Bugarska ima mogućnost da ipak postane deo velikog energetskog pasijansa, ali neće imati onu ulogu koju bi imala u „Južnom toku“.
„Turski tok“ je poslednja šansa za Bugarsku da ostane na energetskoj mapi kao faktor, zato ima smisla da se nadamo da će on biti realizovan. Naravno, pod uslovom da kroz ovaj gasovod neće ići samo ruski gas. Verovatno, unutrašnji, ali pre svega spoljašnji faktori, od kojih zavisi realizacija projekta na političkom nivou, računaju na tečni prirodni gas (iz SAD ili iz drugih izvora).
Nakon zaoštravanja situacije oko isporuka ruskih S-400 Turskoj, predsednik Redžep Tajip Erdogan je izjavio da, ukoliko SAD odbiju da prodaju F-35 Turskoj, Ankara je spremna „da se obrati alternativnim varijantama“. Vaš komentar?
— Turska sledi sopstveni program razvoja, i to sa tačke gledišta imperije. Doslednost i kontinuitet su karakteristične osobine za jake zemlje, koje ne samo da pamte svoju istoriju, nego umeju i da proučavaju pouke istorije. Ankara je postigla takav nivo zavisnosti, koji već obezbeđuje uzajamnu zavisnost i daje Turskoj mogućnost da iznese sopstvene uslove. Turska je naručila ogroman broj putničkih „boinga“ i SAD mogu da izgube ove narudžbine, ukoliko nastave sa pritiskom. Ne treba zaboraviti ni na vojnu bazu u Indžirliku i na veoma specifično naoružanje koje se tamo nalazi (američko nuklearno naoružanje). Turska ima ambicije i kada je reč o razvoju vlastite vojne industrije.
Šta mislite o perspektivama proširenja EU na zapadni Balkan. Radi se o zemljama koje imaju veoma nizak BDP. Kako će se to odraziti na druge zemlje EU, koje imaju ekonomske probleme, na primer — Bugarsku, Rumuniju, Hrvatsku?
— Proširenje EU na zapadni Balkan je geopolitička odluka, koja nema ekonomsko utemeljenje. Ovo proširenje je u vezi sa proširenjem NATO i sa završavanjem takozvanog Balkanskog koridora (to jest koridora koji uključuje balkanske zemlje i koji ima za cilj odvraćanje Rusije). Proširenju NATO uvek prethodi preuzimanje ekonomskih obaveza od strane EU, koje ona mora da ispunjava.
EU nije spremna da primi zapadni Balkan, ali i same ove zemlje nisu spremne da postanu članice EU. Kada unutrašnji sadržaj ne odgovara spoljnom obliku, nastaje kriza i period nestabilnosti. To se može uporediti sa čovekom koji se prejeo. On može da nastavi da jede, ali to je opasno po život. Ali, sve ovo može da bude korisno samo za onog ko je van EU. Treba da se pitamo — ko želi slabu i razjedinjenu EU.
Ranije je francuski predsednik Makron izražavao sumnju u svrsishodnost pristupanja Turske Evropskoj uniji. Kako ocenjujete perspektive evrointegracije Ankare, posebno u svetlu zaoštravanja odnosa između Turske i NATO?
— Možda to zvuči previše — ali nema potrebe da Turska stupa u EU. Ranije je ova potreba postojala, sada više ne. Ako Turska uspe da privuče još više stranih investicija, uključujući i ulaganja iz EU, i da postane centar za distribuciju energije, obezbediće sebi sopstveno mesto na regionalnoj mapi i pravo da se dogovara sa drugima na uzajamno korisnim uslovima.
Prošle godine BDP Bugarske je iznosio skoro 55 milijardi evra, što je rekord za ovu zemlju. Međutim, prema podacima Evrostata — minimalna zarada u Bugarskoj je jedna od najnižih u Evropi (oko 290 evra). Kada je reč o BDP-u po glavi stanovnika, Bugarska je jedna od najniže plasiranih u Evropi (7.800 hiljada evra). U čemu je razlog ovih ekonomskih problema — da li u tome što je prošlo suviše malo vremena od kada je zemlja ušla u EU, ili je razlog u korupciji?
— Dužina članstva u EU nije osnovni faktor kada je reč o razvoju zemlje. Imate primere zemalja koje su odmah nakon stupanja počele da brane svoje nacionalne interese. Veoma drastičan primer je Poljska, koja je, čim je ušla u EU, uspela da se izbori za svoju agendu po pitanju bivših sovjetskih republika i Rusije, to jest po pitanju spoljne politike EU na Istoku. Pokvareni odnosi između EU i Rusije su posledica politike koju sprovodi Poljska.
EU nije panacea, njena korisnost zavisi od toga koliko je svaka zemlja spremna da brani svoje interese. Da li će zemlja braniti svoje interese u sastavu nekog saveza, ili van njega, u velikoj meri zavisi od toga da li je zemlja ujedinjena i da li ima zajednički cilj.
Razlog za unutrašnje probleme Bugarske u ekonomiji nije samo korupcija, već i nepotizam. Oni su međusobno povezani. Američki politikolog Fransis Fukujama je veoma dobro opisao zemlje koje pate od toga što su funkcije i tenderi u javnom sektoru namenjeni za predstavnike prijateljskih ili porodičnih krugova. Trgovina političkim uticajem, stvaranje porodičnih i prijateljskih krugova, ne na osnovu nekih ličnih kvaliteta, nego samo na osnovu lojalnosti, to je ono što koči razvoj ekonomije. Profesionalna državna uprava, a ne državna uprava koja je sastavljena na osnovu ličnih preferencija, je temelj za nove investicije i rast ekonomije.