Koncert za klavir i orkestar br. 1 P. I. Čajkovskog u izvedbi pijaniste Aleksandra Madžara, a pod dirigentskom upravom maestra Srboljuba Dinića zaista je bio praznik za uši na nedavno održanom festivalu ruske klasične muzike „Kustendorf klasik“. U razgovoru za Sputnjik, posle nastupa, ti eminentni umetnici sumirali su utiske sa „raspevanog“ Mećavnika.
Azil kulture
„Ovaj festival i dalje traje i to me mnogo raduje. Ovo je već peta godina da orkestar svira ovde. A ono što mene svaki put fascinira je ta ideja, to što je i Kusturica rekao, da taj azil kulture, azil umetnosti postoji kao jedna opozicija svemu što gledamo u svakodnevnom životu. Uvek sam srećan i zadovoljan i odazovem se pozivu“, kaže Dinić za Sputnjik.
Ono što je Diniću i Madžaru zajedničko, osim nesvakidašnjeg talenta za klasičnu muziku, jeste činjenica da su svoje karijere izgradili u inostranstvu. Prvo i osnovno pitanje koje se nameće je — šta to svet nudi našim umetnicima, što nemaju u svojoj zemlji?
„Mislim da je problem kvantitativne, a ne kvalitativne prirode. Mi smo mala zemlja, malo tržište. Možemo mi i ludeti za klasičnom muzikom koliko hoćemo, ali to će prosto uvek biti tako. Inače, mislim da Srbija nudi ono najdragocenije. A to su predani pedagozi i jedan zahtevni, produbljeni odnos prema vaspitanju mladih muzičara. Toga nema svuda. To je nešto što se sačuvalo iz vremena SFRJ i što izgleda odoleva naletima tranzicije“, poručuje Madžar.
U Nemačkoj osamdeset opera
Maestro Dinić, koji živi i radi u Švajcarskoj, saglasan je sa svojim kolegom. On smatra da Srbija ne može da se poredi sa jednom Nemačkom koja ima 80 operskih kuća i preko 150 profesionalnih orkestara, ali postoje pojedinosti u pedagoškom radu srpskih profesora koje se nigde ne sreću na Zapadu.
„Ne postoji takva škola kao što je Škola za muzičke talente iz Ćuprije. Čak mislim da deca nisu ni preterano stimulisana da se bave klasičnom muzikom u svetu. Ja se sećam kad smo mi bili mali, obavezna su bila dva časa instrumenta, dva časa teorije, solfeđa. I tako je i dan-danas. To je sjajna stvar i ono što mi možemo da ponudimo. Ono što mi ne možemo da ponudimo je taj finansijski aspekt koji je jednostavno na Zapadu drugačiji“, objašnjava Dinić.
Na pitanje kakvo je stanje u umetnosti u Evropi, naš slavni pijanista podseća da je situacija različita u zavisnosti o kojoj zemlji je reč.
„Negde sam pročitao anegdotu o Margaret Tačer koja je bila veliki zagovornik liberalizma i tržišne logike u svim domenima. Prilikom jedne državne posete Austriji odveli su je na neku predstavu Bečke opere i ona je bila oduševljena. Kasnije je krenula da se raspituje o tome kako ta kuća radi. Ispostavilo se da je budžet same Bečke opere veći nego kompletna državna davanja Velike Britanije u to vreme za umetnost uopšte. Eto, slikovita ilustracija koja pokazuje da svi igraju neku svoju igru. Dok se privreda odvija manje-više kako bi trebalo nađe se ponešto i za umetnost. Kad je kriza, naravno, mi prvi nastradamo“, kaže Madžar.
Kakva je budućnost
Naše sagovornike smo pitali i kakva je budućnost klasične muzike.
„Klasična muzika će uvek imati svoju publiku. Smatram da bi u Srbiji generalno kultura trebalo još više da se neguje, jer se ni publika ne stvara sama od sebe“, poručuje Dinić, dok Madžar ističe da je optimista pod uslovom da ozbiljna muzika sačuva ideju univerzalizma i emancipacije uzdizanja.
„Naravno, postoji opasnost da klasična muzika postane neki kulturni produkt, tako nešto što čovek ode i kupi kao što je kupio nov automobil ili džemper. Prete komercijalizacija i neko ograničenje ozbiljne muzike na određeni društveni sloj, ali dok god mi muziku vidimo zaista kao nešto što bi trebalo da je pristupačno svakome i što se svih nas tiče, mislim da će biti i budućnosti“, zaključuje Madžar.