Nije nikakva novina da država Hrvatska nijednoj od oko 200 firmi i banaka iz Srbije koje su potraživale svoju imovinu stečenu na tom tlu iz vremena SFRJ ništa nije vratila. Nije vraćen ni jedan jedini novčić ni od kredita koje su hrvatske firme uzele kod Jugobanke u vrednosti od tadašnjih 800 miliona maraka. Naprosto, nije „prošla“ nijedna tužba te banke pred hrvatskim sudovima.
Nekretnine na 37 hiljada kvadrata
Na osnovu podataka Agencije za osiguranje depozita, Jugobanka u stečaju vodi u Hrvatskoj veći broj sporova, od kojih šest u vezi sa nekretninama koje su koristile bivše glavne filijale u Rijeci, Splitu, Zagrebu i Podravskoj Slatini, odnosno odmarališta na Krku i kuće na Hvaru. Ukupna površina tih nepokretnosti je 37.465 kvadrata, a vrednost tužbenih zahteva oko 38 miliona evra. Najveći broj nekretnina danas je u vlasništvu Zagrebačke banke d. d. i Privredne banke d. d. iz Zagreba, kao i Slatinske banke d. d. iz Podravske Slatine.
Jugobanka bi, međutim, gotovo nesvakidašnje „punoletstvo“, koliko traje stečaj nad četiri najveće srpske banke, mogla da „obeleži“ tako što bi država Hrvatska mogla da na njen račun dodatno poveća svoj imetak. Sasvim bi lako moglo da se desi da u glavnom stečajnom postupku koji se u Srbiji vodi nad Jugobankom Hrvatska dobije svojstvo poverioca, što bi joj omogućilo da svoja navodna potraživanja podmiri,„stavljajući šapu“ i na imovinu Jugobanke van Hrvatske.
Milionski dugovi
To bi moglo da se dogodi ukoliko Visoki trgovinski sud Hrvatske potvrdi odluku Trgovinskog suda u Splitu i praktično prizna potraživanja Hrvatske od 700 miliona evra. Taj navodni dug je nastao kada je posle ulaska Jugobanke u stečaj Hrvatska isplatila 235 miliona njenim štedišama i zatim pokrenula parnicu tražeći od glavne splitske filijale ovaj iznos, s kamatama, koje su za više nego duplo premašile glavnicu.
Sudeći po dosadašnjim odlukama hrvatskih sudova u slučaju Jugobanka, slaba je nada da će Visoki trgovinski sud vrednovati to što je nepravosnažna prvostepena presuda Trgovinskog suda doneta bez prethodne rasprave i izvođenja dokaza, iako je njihovo izvođenje prvobitno prihvaćeno. Kako god bilo, u slučaju da tu presudu potvrdi Visoki trgovinski sud, Hrvatska bi pred srpskim sudovima mogla da traži priznavanje strane sudske odluke i svojstvo poverioca u glavnom stečajnom postupku koji se vodi u Srbiji.
Šta može Srbija
Da li je taj poseban stečajni postupak koji joj zakon omogućava Hrvatska pokrenula isključivo radi „fabrikovanja“ potraživanja i mogućnosti da postane poverilac u odnosu na preostali deo stečajne mase, odnosno nekretnina i potraživanja Jugobanke a. d. Beograd u stečaju, kako to smatra advokat Ivan Simić, sada je manje bitno, jer je to moguć ishod.
Direktor Instituta za uporedno pravo dr Vladimir Čolović i docent na Pravnom fakultetu u Beogradu dr Marko Jovanović, koji predaje međunarodno trgovinsko pravo, objašnjavaju za Sputnjik proceduru i šta preostaje Srbiji ako Visoki trgovinski sud Hrvatske potvrdi odluku Trgovinskog suda u Splitu.
„To je poseban stečajni postupak i oni imaju pravo da traže potraživanja iz imovinske mase, iz stečajne mase koja se nalazi kod nas. Tako da stečajni poverioci u svakom slučaju mogu da se naplate, a stečajni upravnik, po našem zakonu, ima pravo da se umeša u glavni stečajni postupak u našoj zemlji“, kaže Čolović.
To, praktično, znači da bi država Hrvatska mogla da postane poverilac sa pravom učešća u glavnom stečajnom postupku u Srbiji.
To je, smatra Čolović, veliki problem do koga može da dođe u tom stečajnom postupku. Objašnjavajući šta znači dobijanje priznavanja strane sudske odluke, Čolović kaže da će ta strana stečajna odluka koja je doneta u Hrvatskoj moći da bude priznata na našoj teritoriji, ali i izvršena.
„Ukoliko ona ispunjava sve pretpostavke, a uglavnom se ispunjavaju pretpostavke za priznanje, ona se priznaje i izvršava na našoj teritoriji i može imati uticaja i na pokretanje stečajnog postupka i na izvršenje na stečajnoj masi, odnosno imovinskoj masi dužnika“, kaže direktor Instituta za uporedno pravo.
Izvršenje strane odluke
On dodaje da se bez priznanja strane odluke ništa ne može izvršiti na našoj teritoriji. Ona mora da prođe proceduru priznanja, gde sudija u vanparničnom postupku proverava da li su ispunjene sve pretpostavke za priznanje.
A njih, kako napominje, ne određuje samo Zakon o stečaju, jer svaka strana odluka mora da ispuni pretpostavke i po Zakonu o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja, koji u svakodnevnom govoru zovemo „zakon o međunarodnom privatnom pravu“. On mnogo detaljnije reguliše priznanje stranih pravnih odluka nego Zakon o stečaju, napominje Čolović.
Jovanović, koji upravo predaje međunarodno trgovinsko pravo, u razgovoru za Sputnjik ukazuje na uslove koji moraju da budu ispunjeni da bi, po zahtevu Hrvatske, naš sud priznao njihovu presudu.
„Priznavanje zapravo znači proveravanje da li strana sudska odluka može da proizvodi pravna dejstva van teritorije države gde je doneta. Svaka država postavlja različite uslove za priznanje. Što se tiče naših uslova, mi prvo proveravamo da li je presuda pravnosnažna, što će, pretpostavljam, ovde biti ispunjeno, potom da li ju je, prema našim kriterijumima, doneo sud koji je za to nadležan, potom da li su poštovana prava odbrane u postupku koji se vodio u stranoj državi“, navodi on.
Širok manevar
Naredni uslovi su da u Srbiji ne postoji ranija pravnosnažna odluka ili ranije započet postupak o istoj stvari među istim stranama, potom pitanje reciprociteta ukoliko priznanje traži stranac i na kraju poštovanje pravnog poretka, što je jedan vrlo širok kriterijum, napominje sagovornik Sputnjika.
A koja bi pravna dejstva kod nas mogla da proizvede hrvatska presuda ukoliko bi bila priznata ovde, zavisi, kako kaže, od presude.
„Pretpostavljam da će tuženi biti osuđen na neko plaćanje, ali s obzirom na to da je tuženi u stečaju, postaviće se pitanje da li tom presudom nešto može da se uradi u svetlu konkretnog stečajnog postupka koji se vodi pred srpskim sudom“, napominje Jovanović.
Iako su uslovi za priznavanje strane presude suštinski tehničke prirode i najčešće budu ispunjene pretpostavke priznanja, ovo je, kako napominje, specifičan slučaj sa dosta nepoznatih i cela situacija je dosta komplikovana. Uz to, uslovi za priznanje, onako kako su kod nas postavljeni ipak pružaju dosta širok manevarski prostor za osporavanje priznanja strane odluke, smatra sagovornik Sputnjika.
On, takođe, dodaje da je nesporno da bi, ukoliko bi hrvatska presuda ovde bila priznata, država Hrvatska na osnovu toga stiče pravo na potraživanje. On, međutim, ukazuje na činjenicu koja je takođe bitna.
„Kada bi se ta presuda ovde i priznala, nisam siguran šta Hrvatska sa njom konkretno može da uradi, čak i kada bi uspeli da prijave to potraživanje u okviru stečajnog postupka koji se nad Jugobankom vodi kod nas, s obzirom na to da u stečajnom postupku postoji određena hijerarhija u namirenju poverilaca. Nisam siguran da bi se tu nešto specijalno izvršavalo“, konstatovao je stručnjak za međunarodno trgovinsko pravo.