Reč je, pre svega, o dva strateška moreuza – Ormuskom moreuzu, koji spaja Persijski i Omanski zaliv i Bab el Mandebu, moreuzu koji deli Aziju od Afrike i spaja Crveno more i Indijski okean. Zbog ovog poduhvata, SAD su već u kontaktu sa određenim brojem zemalja, naveo je Danford, ali nije precizirao sa kojim.
Prva dva američka aduta
S obzirom na to da su Velika Britanija i Egipat već učestvovali u akcijama zaplene brodova koji su prevozili iransku naftu (Britanija je u Gibraltaru zaplenila tanker koji plovi pod panamskom zastavom, a Egipat ukrajinski tanker u Suecu), spekuliše se da bi ove dve zemlje mogle da figuriraju kao prve na američkom spisku.
Britanija je bila među prvim zemljama koje su podržale američku akciju u Iraku 2003. i to učešćem svojih trupa koje su služile kao okupacione snage na jugu Iraka, u Basri. Egipat je pak član jedne druge koalicije, one koju predvodi Saudijska Arabija, koja se u Jemenu bori protiv pobunjeničkih Huta, šiitske vojno-političke pobunjeničke grupacije, koju zvanična jemenska vlada optužuje da je potpomognuta od strane Irana. Ko su još kandidati?
Niko neće svađu sa Vašingtonom
Prema rečima politikologa Olega Glazunova, najverovatniji američki saveznici u novoj „koaliciji voljnih“ su Saudijska Arabija i druge zalivske države, čak i Katar, koji je poslednjih godina zaključio niz sporazuma sa Iranom i zbog toga trpeo sankcije od strane drugih arapskih država.
„Katar neće ići protiv Sjedinjenih Država ili posebno protiv Saudijske Arabije. Na njihovoj teritoriji postoji američka vojna baza. Niko neće da se svađa sa Sjedinjenim Državama oko Irana. Saudijska Arabija i druge arapske zemlje u regionu ne pozdravljaju uspon Irana i spremne su da uđu u koaliciju sa bilo kim, samo da Iran stave na njegovo mesto“, podvlači Glazunov.
Da su zalivske zemlje na čelu sa Saudijskom Arabijom kandidati za „koaliciju voljnih“, naglašava i novinar i diplomata Dragan Bisenić. Zbog čvrstog savezništva sa SAD i učešća u sličnim akcijama u prošlosti, pretpostavka je da Britanija ne bi izostala ni ovog puta, kaže on.
Osim što su njeni marinci u Gibraltaru zaustavili jedan panamski tanker koji je prevozio iransku naftu, u Persijskom zalivu nalazi se još jedan britanski tanker, „Britiš heritidž“, koji se iz bojazni da će ga iranska mornarica zarobiti u znak odmazde, nalazi ukotvljen u luci Fudžeira, u Ujedinjenim Arapskim Emiratima. U njegovoj pratnji nalazi se i britanska fregata „Montrouz“.
Francuzi mogu da doprinesu
„Ovde se očekuje i da bi ta koalicija mogla da bude izgrađena sa Japanom, koji je značajan američki saveznik, i sa nekim drugim evropskim zemljama, recimo Francuskom, koje imaju nesumnjive potencijale u Mediteranu i koje mogu da doprinesu ovakvoj akciji“, kaže Bisenić.
Inicijativa za stvaranje „koalicije voljnih“, prema Glazunovljevim rečima, prilično je realistična i Vašington će igrati na kartu viševekovnog, ili bolje rečeno, višemilenijumskog antagonizma između Persijanaca i Arapa.
„Iran nema saveznika, tako da, ako SAD formiraju koaliciju, mogu da kontrolišu celokupnu iransku trgovinu naftom. Turska je pod pritiskom već odbila da kupi iransku naftu. Kinezi takođe ne žele da se ponovo svađaju sa Vašingtonom oko Irana. Ionako imaju zategnute odnose. Stoga će se hladni rat protiv Irana nastaviti: SAD će stvoriti koaliciju, uvesti nove sankcije i pokušati da ojačaju svoje antiiranske pozicije na Bliskom istoku“, objašnjava Glazunov.
Naviknuti na usamljenost
Niko se, prema Glazunovljevim rečima, neće konfrontirati sa Amerikom zbog Irana, čak ni Rusija, koja će uz Iran ostati koliko je to moguće. Ali, usamljenost u političkim odnosima je stanje na koje je Iran navikao.
„Oni su navikli na izolaciju i oslanjaju se samo na sebe. Stoički će izdržati sve nedaće i pokušaće da poboljšaju odnose sa Rusijom i Kinom. Rusija neće napustiti Iran što je duže moguće – pomoći će pri tehničkom i vojnom snabdevanju. Ali, niko se neće boriti za Iran. Iranci su svesni da su imperija, hiljadama godina čekali su na marginama istorije, tako da neće propustiti šansu da stvore nuklearno oružje i postanu jedan od regionalnih i svetskih lidera“, naglašava on.
SAD i na ovaj način žele da povećaju diplomatski pritisak uz pomoć onih zemalja koje se još pridržavaju nuklearnog sporazuma sa Iranom potpisanog 2015.
„U tom smislu, postavlja se pitanje kako bi se ekonomski pritisak pokazao u diplomatskim i političkim odnosima sa Iranom. SAD svakako žele da taj ekonomski pritisak transformišu u snažan diplomatski pritisak na globalnom nivou“, zaključuje Bisenić.
Tri cilja SAD
Ideja o stvaranju koalicije „voljnih država“, koja bi se suprotstavila pretpostavljenim iranskim akcijama u Ormuskom moreuzu i Bab el Mandebu potiče iz maja i juna meseca, kada je došlo do napada na tankere za koje optužen Iran, podseća Bisenić.
SAD su tada reagovale na dva načina – uvođenjem sankcija vodećim ličnostima iranske politike i daljim jačanjem diplomatskog i vojnog pritiska na Iran nakon obaranja američkog drona.
Pre generala Danforda, na formiranje koalicije voljnih pozvao je i američki državni sekretar Majk Pompeo, a američki predsednik Donald Tramp dodatno je objasnio ideju rekavši da SAD nemaju interesa da štite kineske ili japanske tankere koji uvoze veliki procenat nafte iz Persijskog zaliva.
„Ta želja Sjedinjenih Država došla je, s jedne strane, iz ocene da su one možda isuviše upletene u događaje u Persijskom zalivu, pa i u samom Iranu, a na drugoj strani, iz želje da se Iran efikasno odvrati od ciljeva koje je sebi postavio ili za koje SAD i koalicioni partneri veruju da su njegovi ciljevi. Jedna stvar je onemogućavanje proizvodnje balističkih raketa; druga dimenzija jeste smanjivanje uticaja u regionu; treći cilj koji se nalazi iza svega jeste i eventualna promena režima u Iranu, koje se SAD ne bi odrekle i koju bi, ukoliko bi se dogodila, i pozdravile“, kaže Bisenić.
Podela odgovornosti
Naš sagovornik smatra da ovom inicijativom SAD žele da na taj način i druge zemlje podele odgovornost sa njima, kao i da ih na diplomatskom planu konfrontiraju sa Iranom.
„Želja da se stvori koalicija koja bi se konfrontirala sa Iranom na širem planu – na ekonomskom, u sprovođenju sankcija; na vojnom, u eventualnom učešću u vojnoj akciji i na međunarodnodiplomatskom planu u daljoj izolaciji Irana. To je nešto što bi smanjilo fokus i pritisak sa SAD i na jedan opštiji i generalniji način izolovalo Iran“, objašnjava Bisenić.