Koliko je Britaniji važna borba protiv „lažnih vesti“ na Balkanu, svedoči i činjenica da je povećanje pomoći najavio lično šef britanske diplomatije Džaremi Hant.
Prema njegovim rečima, tek deset odsto stanovnika na Zapadnom Balkanu ima pristup „slobodnim“ sredstvima za masovno informisanje. U takvoj situaciji, „lažne vesti i dezinformacije nastavljaju da potkopavaju i destabilizuju društvo“.
Za razliku od Britanije, koja izdvaja „skromnih“ 22 miliona dolara, akcija USAID-a je sveobuhvatnija i skuplja — prema informacijama iz Stejt departmenta, predloženo je da budžet za suprotstavljanje „malignom ruskom uticaju“ iznosi čak 661 milion dolara do 2020. godine
Na zapadu ništa novo
Strategije suprotstavljanja „zlonamernom uticaju Kremlja“ direktor USAID-a razmatrao je 4. i 5. jula u Parizu sa predstavnicima grupe sedam najrazvijenijih zemalja sveta (G7).
Ništa novo, komentariše najnovije odluke britanskih i američkih predstavnika sociolog Slobodan Reljić, već odavno se svet nalazi u hibridnom ratu, u kojem su mediji artiljerija i raketni sistemi.
„Povećavanje novca je kao dopremanje municije na front. Nisam brojao, pa ne znam koja je ovo, sedma ili deveta ofanziva Anglosaksonaca na balkanskom frontu. Mislim da moramo da razumemo da je to neka vrsta anglosaksonskog uvođenja reda ovde. Tu je uticaj Nemaca i Francuza sekundaran. Oni, naravno učestvuju, ali oni to niti smišljaju, niti su glavni izvođači“, kaže Reljić.
Skroman učinak bombardovanja
U ovoj fazi povećavanja budžeta za borbu protiv „malignog ruskog uticaja“ na Balkanu, prema Reljićevoj oceni, ne radi se o ratu za države, jer i SAD i Britanija veruju da su države pod njihovim uticajem. Radi se, kaže on, o ratu za društva.
„To pokazuje da je dosadašnji učinak tog medijskog bombardovanja, recimo, na Srbe, relativno skroman. Nema nekih velikih uspeha. Recimo, 81 odsto Srba je protiv nezavisnosti Kosova, čak i kada bi nas pustili u EU. Devedeset odsto ljudi je protiv NATO-a. I to je, praktično tako cementirano, relativno mali učinak će imati ti milioni ostavljeni za uspostavljanje reda na balkanskom frontu“, kaže Reljić.
U ostalim balkanskim društvima, dodaje Reljić, ugrožene su elite i sistem koje je postavila anglosaksonska sila: Milo Đukanović u Crnoj Gori nikada nije stajao gore, u Severnoj Makedoniji vlada otrežnjenje nakon što je Skoplju saopšteno da nema ništa od EU integracija, u Albaniji premijer Edi Rama opstaje u sistemu koji je stalno na ivici građanskog rata, a krizi u BiH ne vidi se kraj...
„Pomoć“ za sukob
„U takvim stanjima izbija nezadovoljstvo malih ljudi. To je nešto što postaje sve očiglednije i mislim da je ovo pre svega pokušaj da se stabilizuje to stanje“, smatra Reljić.
Stabilizacija stanja, odnosno elita na vlasti koje su postavljene anglosaksonskom voljom, vodi ka destabilizaciji regiona, što je prema Reljićevim rečima i glavni cilj svega jer destabilizacija ima rezultat na kratak rok.
Izlaz iz svega Reljić vidi u tome da balkanske države, bez ičijeg uticaja, pokušaju da reše međusobne probleme — to ne bi bio lak posao i ne bi trajao kratko, ali taj proces vodio bi u pravcu uspostavljanja realne ravnoteže između balkanskih država. U suprotnom, „pomoć“ anglosaksonskog sveta znači samo produbljivanje sukoba.
Ruska i kineska politika u međunarodnim odnosima podrazumeva ideju samoorganizovanja — ta ideja smeta samo Zapadu zbog čega možemo očekivati da će to biti ideja koja će biti najviše napadana, zaključuje Reljić.