Ona ocenjuje da je izbor Lejenove neočekivana pobeda za Mereklovu, jer Nemačka već pola veka nije imala svog čoveka na čelu Evropske komisije.
Štaviše, da je i sama Merkelova nametala takvo rešenje, verovatno ga ne bi bilo, navodi se u tekstu.
Rešenje se rodilo, kako se navodi, iz nevolje, nakon što su propale sve druge mogućnosti i šefovi država i vlada EU su osetili olakšanje nakon što su našli osobu koju svi mogu da podnesu.
Čak se i predsednik Francuske Emanuel Makron založio za izbor Lejenove.
Fijasko su, prema oceni Vazelove, doživeli Evropski parlament i princip „nosilaca liste“ za evropske izbore, jer na kraju nijedan kandidat koji je zaista bio u izbornoj trci nije došao u fotelju.
Duh kompromisa
Na maratonskom samitu, dodaje se u tekstu, potpuno je nedostajao duh kompromisa, a to je krivica, kako se navodi, država Višegradske grupe, koje su istupale glasnije nego ikad i učinile sve što je moguće da osujete šanse holandskog demokrate Fransa Timermansa u pohodu na mesto predsednika EK.
Vazelova smatra da se Timermans kao komesar i potpredsednik EK zalagao za vladavinu prava više nego što su države Višegradske grupe to želele.
Tu grupu četiri države podržala je i populistička vlast u Rimu i smatra da će te države formirati konstelaciju u EU koje će doneti još mnogo muka, navodi Vazelova.
Za izbacivanje Manfreda Vebera, nosioca liste Narodne partije, najodgovorniji je Makron, navodi se u tekstu i dodaje da je francuski predsednik odmah dao do znanja da Vebera smatra previše slabim i neiskusnim kandidatom, što je naišlo na podršku Španaca i Skandinavaca.
Kandidatkinja za komesarku za zaštitu konkurencije Margarete Vestager pala je na otporu Italijana.
Kako se navodi u tekstu, ona se Italijanima već jednom zamerila po pitanju bankarskog sistema, a tu se dobro videlo da je podela funkcija ujedno i poligon za lične osvete.
Poruka fijaska
Poruka fijaska je, kako napominje Vazelova u svom tekstu, da bi evropske partijske familije trebalo da bolje biraju svoje kandidate.
Ona ističe da je Veber zaista bio slab takmac, jer nema nikakvog iskustva u izvršnoj vlasti, a da su konzervativci na evropskoj sceni imali dosta jača imena, uprkos činjenici da su odlučili u skladu sa partijskom disciplinom i iz dugogodišnjeg poštovanja prema Veberu koji je bio šef njihovog poslaničkog kluba.
To, kako se navodi, nije dovoljno, jer stranke moraju da razmisle koji su to kandidati koji mogu da pridobiju većinu i među poslanicima Evropskog parlamenta i među predsednicima i premijerima članica EU, prenosi Tanjug.
Zato i evropske porodice stranaka snose deo krivice za brodolom koji žestoko unazađuje demokratizaciju evropske politike, zaključuje Vazelova.