Bilo je to vreme hladnoratovske trke u naoružanju, koja je praktično počela 1945. godine kada su SAD bacile prvu nuklearnu bombu na japanski grad Hirošimu, a potom i Nagasaki. Amerika je tada pokazala da poseduje novi tip moćnog oružja, pa je ta činjenica prisilila SSSR da intenzivira napore u stvaranju svoje atomske bombe. Nadmoć Amerikanaca u oblasti atomskog oružja je trajala do 1949. godine, kada je testirana prva sovjetska nuklearna bomba.
Paralelno sa radovima na stvaranju atomske bombe Sovjeti su u najstrožoj tajnosti radili i na izgradnji nuklearne centrale. Na podizanju strateškog objekta radilo se četiri godine i ceo svet je bio iznenađen kada je 30. juna 1954. u listu „Pravda“ objavljeno da je „u Sovjetskom savezu završen projekat izgradnje prve industrijske nuklearne elektrane na atomsku energiju kapaciteta 5.000 kilovata“. Ime mesta u kojem je stanica izgrađena nije navedeno.
Danas je to industrijski memorijalni kompleks u kojem se, uz brojne u prošlosti tajne dokumente i fotografije, čuva i isečak iz „Pravde“.
Centrala u Obnjinsku bila je za današnje pojmove male snage i nije igrala ozbiljnu ulogu u obezbeđivanju energije regiona, ali je sama činjenica puštanja u rad prve nuklearne elektrane u svetu bila od ogromnog strateškog značaja i otvorila novu eru u energetici. To je imalo veliki značaj za prestiž zemlje, ali pre svega svetu je pokazano da se atomska energija može koristiti i u miroljubive, a ne samo u vojne svrhe.
Obnjinska elektrana je dugi niz godina ostala jedinstvena eksperimentalna baza za najnovija dostignuća i mesto gde se razvijaju nove tehnologije, a upravo ovde je razvijen i reaktor na bazi brzih neutrona za nuklearne podmornice.
Nuklearna centrala je specijalno izgrađena u blizini Moskve, jer je bilo jasno da potencijalni protivnik neće tražiti strateški objekat na samo stotinu kilometara od glavnog grada.
Na čelu projekta je bio sovjetski fizičar, „otac“ sovjetske nuklearne bombe Igor Kurčatov, a glavni konstruktor reaktora bio je Nikolaj Doležalj.
Površina nuklearne elektrane je oko pet hiljada kvadratnih metara, a sama stanica je trospratna zgrada koja spolja deluje kao obično zdanje, pa je „na oko“ teško i pretpostaviti da se u njenom srcu nalazi reaktor. O kakvom je zdanju reč danas svedoči veliki natpis na zgradi: „Prva u svetu nuklearna elektrana“.
Sovjetsko čudo
Kada je otvorena, mnogi su želeli da vide sovjetsko čudo. Dolazile su i američke delegacije, a među gostima su bili i prvi kosmonaut Jurij Gagarin, premijerka Indije Indira Gandi, vijetnamski revolucionar i državnik Ho Ši Min, maršal Georgij Žukov i drugi. Njihove fotografije i danas krase zidove memorijalnog kompleksa.
Pored fotografija, na samom ulazu u stanicu nalazi se i maketa govornice Ujedinjenih nacija, sa koje je Nikita Hruščov, prvi sovjetski lider koji je učestvovao u radu Generalne skupštine UN, oktobra 1960. godine održao žustar govor, lupajući cipelom po govornici i čitajući bukvicu Amerikancima.
Mnogi su tadašnji nastup sovjetskog lidera u sedištu UN okarakterisali kao istorijski, ali i skandalozan zbog navodnog korišćenja cipele u „ubeđivačke“ svrhe.
Lavirint do reaktora
Iako nuklearna elektrana u Obnjinsku danas radi kao memorijalni muzej, mere bezbednosti su izuzetno velike. Nakon provera na ulazu, prolazi se kroz metal detektore, a nakon toga se autobusom, koji je takođe prošao bezbednosnu kontrolu, posetioci prevoze do same centrale. Zabranjeno je unošenje bilo kakvih elektronskih uređaja, a obavezno je oblačenje zaštitne uniforme, iako je radijacija, kako tvrde, (od)uvek bila u granicama normale.
Svojevremeno je ovde radilo i do 150 ljudi u smenama, a danas se može videti tek poneki saradnik.
U zdanju je oko 100 prostorija, a deo njih je ispod zemlje. I sam reaktor je na dubini od 17,5 metara. Do njega se stiže uskim hodnicima, koji čine lavirint. Tako je sagrađeno kako bi se zaposleni zaštitili od radijacije.
U najugroženijim prostorijama je sve automatizovano. U slučaju vanredne situacije, odnosno povećanog nivoa radijacije uključuje se zvučna i svetlosna signalizacija, a zaposleni su bili obavezni da napuste opasno mesto.
Na zidovima iza stakla se čuvaju zaštitni specijalni kostimi, vremenom požuteli. Korišćeni su samo jednom, kada je bilo potrebno ući u „vruću“ komoru — prostoriju u kojoj se u posebne kontejnere pakuje iskorišćeno gorivo.
Danas se u elektrani mogu videti i komponente reaktora, među kojima su i kontrolne „šipke“ iz različitih nuklearnih elektrana, uključujući i nuklearnu elektranu Černobilj, kao i naučna i tehnička dostignuća — nuklearni kosmički uređaji „Buk“ i „Topaz“.
Legendarni fizičar Lav Kočetkov
Pored pogleda na sam reaktor, najveći utisak ostavlja prostorija iz koje je kontrolisan atomski reaktor. Na pultu je ogroman broj tastera i prekidača, a među njima je i „dugme“ koje je pritisnuto 29. aprila 2002. godine u 11 sati i 31 minut, čime je zaustavljen rad reaktora.
Reaktor je zauvek isključio sovjetski i ruski fizičar Lav Kočetkov, koji danas ima 89 godina i kog smo sreli tokom obilaska elektrane. Njega danas Rusi nazivaju „legendom“ i čovekom koji je ispisao istoriju.
Ipak, isključivanjem reaktora nije se završila istorija ovog objekta — prva u svetu nuklearna elektrana postala je spomenik atomske industrije.
Čak 13 godina je bilo potrebno da se elektrana izvede iz eksploatacije. Do 2008. godine iz skladišta je uklonjeno gorivo, a 2015. je završeno demontiranje i uklanjanje opasne opreme. Većina tehnološke opreme ostala je na stanici.
Tokom četiri godine, centrala u Obnjinsku bila je jedina u SSSR-u, sve dok nije izgrađena još jedna u Sibiru. SAD su kasnile oko četiri godine za SSSR-om u pogledu prve nuklearne električne centrale priključene na mrežu.
Interesovalo nas je i da li je moguće ponovo aktivirati reaktor. U elektrani odgovaraju da je to „veoma složen i nimalo jednostavan zadatak“.
U Obnjinsku je povodom 65. godišnjice nuklearne elektrane planiran veliki broj događaja i konferencija, a taj ruski grad, povodom jubileja i Dana mirnog atoma, posetio je i generalni sekretar Evropskog nuklearnog društva Fernando Naredo, u čijem smo društvu i obišli centralu.
On smatra da se mnogi ljudi i dalje plaše atomske energije, pa je od izuzetne važnosti objasniti ljudima da ta industrija nije samo u stanju da svet snabdeva električnom energijom, već i da smanji emisije štetnih gasova u atmosferi, što je posebno važno u uslovima naglih klimatskih promena u kojima danas živimo.