Filipijeva je iz Moskve krenula krajem maja, a do kraja putovanja će na dva točka preći devet hiljada kilometara. Ona svakodnevno na svom profilu na Fejsbuku objavljuje fotografije i video-snimke koji prate njeno putovanje.
Zašto vas toliko interesuju putovanja?
— Živim u Teramu od 2004, a rođena sam u Rimu. U Teramu sam i savladala bicikl. U početku sam prelazila kratke udaljenosti, ali sam postepeno povećavala rastojanja, pa sam na kraju prelazila od 100 do 150 kilometara dnevno. Biciklom sam obišla Italiju uzduž i popreko, a nakon toga sam stigla i do Kineskog zida, Irske, Litvanije, Indije, Austrije, Mađarske, Hrvatske, Severnog rta u Norveškoj.
Volim da komuniciram sa ljudima, a bicikl vam omogućava da dnevno savladate 150 kilometara bez preteranog umora, kao i da uspostavite kontakt sa spoljnim svetom, da se divite pejzažu i upoznajete se sa ljudima. Sada u Rusiji uživam u mestima koja u običnim uslovima ne bi bilo moguće posetiti. Bicikl mi omogućava da vodim ovako interesantan život.
Kako ste došli na ideju da obiđete celu Rusiju biciklom?
— Pre dve godine sam uspela da za 40 dana pređem biciklom rastojanje od 4.500 kilometara, od Gran Saso d’Italija do Severnog rta u Norveškoj. Bila sam toliko zadovoljna svojim rezultatom, da sam htela da smislim zanimljivu rutu, koja bi mi omogućila da upoznam svet još bolje.
Putujući biciklom, imam priliku da se upoznam sa raznim ljudima i da razgovaram sa njima bez uticaja društvenih i kulturnih pravila, koja nas tako često dele. U maju prošle godine objavila sam prvi post na forumu russia-italia.com, gde sam predstavila svoj plan putovanja po Rusiji i zatražila sam pomoć. Naravno, mnogi su pokušali da me odvrate od tog poduhvata, jer je veoma teško obići Rusiju biciklom, ali sam pronašla i ljude koji su posetili tu zemlju, i bili su spremni da mi pomognu. Od tada je forum za mene postao izvor vesti i novih poznanstava.
Sa kakvim poteškoćama se susrećete na putu?
— Plašim se samo jedne stvari, a to je munja. Pre nekoliko dana, kada sam stigla u Čeljabinsku oblast, morala sam da se sklonim u restoran jer je počeo pljusak, a sevale su munje. Drugi problem sa kojim sam se susretala je to što nije bilo staza za bicikl, a na putevima su često velike rupe. Posebno teško je bilo na trasi M7. Zasad su to jedine poteškoće, ali očekujem da će biti problema kada pređem Ural, jer su tamo veća rastojanja između gradova. Ali imam šator i spremna sam da kampujem, ukoliko bude potrebno.
Kako se prema vama ponašaju Rusi koje srećete na putu?
— To je zanimljivo, jer ne znam da li je povezano sa tim što sam žena, sa mojim uzrastom ili samim putovanjem. Ali bicikl zbližava ljude. Čak i sa mojim skromnim znanjem ruskog i engleskog uspevam da razumem šta mi govore, a i oni mene razumeju. Nedavno se pored mene zaustavio automobil kojim su putovali supružnici sa ćerkom. Oni su na Fejsbuku čitali o mom putovanju, a kada su me videli na putu, okrenuli su se da me upoznaju. Mnogo puta smo se slikali, a oni su postavljali brojna pitanja o putovanju.
Šta mislite o Rusima kao narodu?
— Kada sam krenula na put, drug mi je rekao da će mi trebati nekoliko dana da se naviknem, a da ću potom shvatiti zbog čega on toliko voli Rusiju. Ljudi su zaista divni, uvek su spremni da priteknu u pomoć i ne traže ništa zauzvrat. Upoznala sam mnogo dobrih ljudi. Velikodušnost Rusa je neverovatna, nijedan drugi narod to danas ne poseduje“