U pregovorima koji su trajali 17 dana učestvovali su predstavnici vlasti u Srbiji i kosovskih Albanaca, uz posredovanje izaslanika SAD, Rusije i EU, Kristofera Hila, Borisa Majorskog i Volfganga Petriča.
Konferenciji u Rambujeu prethodili su meseci takozvane „šatl diplomatije“ američkog diplomate Kristofera Hila, nakon koje je usledilo objavljivanje predloga mirovnog sporazuma, na čiji su sadržaj primedbe imali i Beograd i kosovski Albanci.
„Mi smo počeli pregovore tako što smo rekli: ’Dajte da prvo odredimo ključne repere —nesporni suverenitet Srbije na Kosovu i autonomija Albanaca na Kosovu, kako god da se dogovorimo‘. Hteli smo da se prvo potpiše taj okvir, ali oni su odbili“, priča za Sputnjik Nikola Šainović, član pregovaračkog tima SRJ u Rambujeu i tadašnji vicepremijer SRJ.
Momir Bulatović, tadašnji predsednik Vlade SRJ kaže da zapadnim zemljama u to vreme zapravo nije odgovaralo političko rešenje krize na KiM.
„Tada je morao da se dokaže kredibilitet NATO-a. Zašto, pobogu, NATO postoji ako ne može da razlupa jednu malu, prkosnu zemlju. Centralna reč u tom periodu nisu bila ljudska prava Albanaca, nego kredibilitet NATO-a. Trebalo je da se napravi to — jedna mirovna konferencija nakon čijeg će neuspeha biti omogućen NATO napad“, kategoričan je Bulatović.
Prema rečima Nikole Šainovića, dokument koji je članovima srpske delegacije ponuđen u Rambujeu trebalo je da obuhvati okupaciju cele Jugoslavije i nezavisno Kosovo.
„Okupaciju tako što je trebalo da prihvatimo trupe na celom prostoru, vazdušnom prostoru, pa čak i u medijskom spektru. Trupe koje su, kako je pisalo u papiru, imale ovlašćenje da nose oružje i da liše slobode koga žele i da ga odvedu pred odgovarajućeg službenika. Ne piše ni sudiju. To je klasičan element okupacije. I drugo, da će to da traje tri godine, a onda da će se navodno održati konferencija koja će rešiti status Kosova u skladu sa voljom naroda. Drugim rečima — referendumom. To nijedna država ne bi potpisala i mi smo to odbili“, objašnjava Šainović.
Srpsku delegaciju u Rambujeu predvodio je profesor Ratko Marković, a na pregovore je doputovao i predsednik Srbije Milan Milutinović. Delegaciju kosovskih Albanaca, na insistiranje SAD, predvodio je dotad malo poznati šef gerilaca Hašim Tači. Članovi dveju delegacija samo su se jednom našli zajedno za stolom.
Sedamnaest dana članovi kontakt grupe pokušavali su u zamku kraj Pariza da ubede dve delegacije da potpišu zajednički sporazum. Očekivalo se da će dolazak američke državne sekretarke Medlin Olbrajt biti prekretnica u pregovorima. Međutim, ona je za neuspeh pregovora optužila srpsku stranu.
„Medlin Olbrajt tada donosi dokument u kome stoji: ako prihvatimo sporazum, kojeg nema, NATO će doći da ga realizuje, i to ne samo na teritoriji Kosova i Metohije već na teritoriji cele SRJ. A ako ne prihvatimo sporazum, onda će NATO doći pod istim tim uslovima, samo što će to biti silom“, kaže Momir Bulatović.
Nikola Šainović veruje da je Kosovo dobilo američko obećanje za nezavisnost u leto 1998. godine.
„Svima je poznat susret Holbruka sa predstavnikom OVK u selu Junik na Kosovu, negde je to kraj juna 1998. Taj sastanak je demonstracija da Amerikanci unutar albanskog korpusa menjaju stranu, napuštaju Rugovu, koji jeste za nezavisno Kosovo, ali nije za oružje, i prelaze na OVK koje hoće oružjem, nasiljem, sada, nezavisno Kosovo. Rambuje je tu samo jedna prolazna stanica koja je trebalo da popuni prostor između američke odluke o bombardovanju i izvršenja bombardovanja“, ukazuje Šainović.
Pregovori u Rambujeu okončani su tako što su kosovski Albanci, uprkos snažnom otporu predstavnika takozvane OVK, načelno prihvatili sporazum. Kontakt grupa odlučila je da se pregovori o rešenju kosovske krize nastave 15. marta u Parizu.
Međutim, i ovi pregovori okončani su neuspehom. Dve delegacije su 18. marta potpisale različite sporazume — delegacija kosovskih Albanaca potpisala je onaj koji su ponudili međunarodni pregovarači, dok je državna delegacija Srbije potpisala sopstveni predlog političkog sporazuma — Sporazum o samoupravi na Kosovu i Metohiji.
Na pitanje da li bi danas, dvadeset godina kasnije, potpisao sporazum iz Rambujea, Nikola Šainović kaže da ne bi.
„Bilo je potpuno jasno da nam sledi bombardovanje ako ne prihvatimo sporazum. Naime, onaj ko je smislio celu režiju odmah je zamislio i kraj u kome će srpska delegacija biti odgovorna za propast pregovora i dobiće se alibi za bombardovanje. Mi, međutim, nismo mogli da damo sopstvenu državu u ruke strane sile samo na pretnju, kakva god da je bila i ko god da je pretio, i cenu smo platili i plaćamo je i danas“, kaže Nikola Šainović.
Dva dana uoči bombardovanja, 22. marta, specijalni izaslanik SAD Ričard Holbruk pokušao je poslednji put da ubedi predsednika SRJ Slobodana Miloševića da prihvati Sporazum u Rambujeu, po kom bi Kosovo dobilo natrag svoju autonomiju, OVK se razoružala, a mirovne snage i NATO se rasporedili na tom području. Milošević je odbio.
Dana 24. marta, NATO je započeo bombardovanje SR Jugoslavije. Nakon 78 dana, 9. juna 1999. godine, u Kumanovu je potpisan Vojno-tehnički sporazum koji je označio prekid vazdušnih udara Alijanse, povlačenje jugoslovenskih snaga sa Kosova i uspostavljanje privremene administracije UN u pokrajini. Desetog juna 1999. u Savetu bezbednosti UN usvojena je Rezolucija 1244.
„Kumanovski sporazum nije naša pobeda, ali nije ni naša kapitulacija. Kumanovski sporazum je potpisala vlada jedne suverene države, koja je zadržala svoju borbenu sposobnost i koja se samo radi mira povukla sa teritorije i predala privremeno nadležnost za održavanje bezbednosti NATO-u i NATO trupama. Uz Rezoluciju 1244 se pokazalo da je to i dalje deo teritorije naše države, da će se situacija politički razrešiti, i to traje već punih 20 godina“, zaključuje Momir Bulatović za Sputnjik.