U predvečerje početka evropskih izbora, taj američki dnevnik u autorskom tekstu Jasmina Mujanovića, poznavaoca prilika na jugoistoku Balkana, podseća da je u proteklih 16 godina Brisel obećavao zemljama Zapadnog Balkana, najranjivijem i najnestabilnijem regionu, da je „budućnost Balkana u Evropskoj uniji“.
Prošle godine, međutim, Brisel je oštro zaokrenuo svoju politiku i sasvim je ugasio ideju daljeg proširenja.
„Ako Zapadni Balkan izmakne evroatlantskoj zajednici, evropski lideri će morati da krive samo sebe. Potpuno izneverene zbog neispunjenog obećanja o integraciji, balkanske zemlje će brzo postati očajne, ali i opasne — posebno za samu EU“, navodi list.
Ukazuje se istovremeno da još nije kasno da EU preokrene svoj kurs.
EU bi, tumači se, morala formalno da započne pregovore o članstvu sa Severnom Makedonijom i Albanijom i barem da dodeli status kandidata Bosni i Hercegovini.
„To će na trenutak stabilizovati brod, a zadatak koji sledi je stvaranje održivog i dugoročnog plana za region koji će podrazumevati ne samo verodostojnu predanost liberalno-demokratskim normama i praksama, nego i teško odvraćanje od takvih kao što je Rusija“, navodi se u tekstu.
Jednostavno reći „ne“ zemljama Zapadnog Balkana moglo bi se protumačiti i kao igranje sa tradicionalnim biračkim telom, ali to nije strategija, već samo odložena kriza, konstatuje autor.
Iako je EU 2018. godine nevoljno iznela ideju o 2025. godini kao najranijem datumu za proširenje, Makron je bio eksplicitan: neće biti proširenja, bar ne u predvidljivoj budućnosti, a čak i u Berlinu koji važi za najotvorenijeg igrača za pitanje proširenja, ta ideja je postala „politički otrovna“.
U analizi se podseća da je s približavanjem izbora za Evropski parlament proširenje nestalo s dnevnog reda i da nikoga više nisu zanimale preostale države regiona koje nisu članice EU — Bosna i Hercegovina, Crna Gora, Srbija, Kosovo*, Severna Makedonija i Albanija.
A obećanje „evropske perspektive“ bilo je sastavni deo briselske strategije za zadržavanje Zapadnog Balkana na putu političkih i ekonomskih reformi i za zaustavljanje Rusije, Kine, Turske, kao političkih rivala.
Konstatuje se da taj potez nije mogao doći u gorem trenutku, s obzirom na to da su Skoplje i Atina tek u januaru ove godine okončali svoj skoro tri decenije dug spor zbog imena Makedonije.
Podsećajući na privilegiju ulaska u EU bivših članica Varšavskog pakta, ističe se da zemlje Zapadnog Balkana nisu isto što i zemlje Istočne Evrope, čije članstvo u EU je bio presedan.
Dok je Istočna Evropa proživljavala decenije autoritarnih režima, jugoistok kontineta je decenijama bio pod vladavinom jednopartijskih režima, a potom je usledio niz regionalnih i unutrašnjih sukoba koji su doveli do smrti oko 150.000 ljudi između 1991. i 2001. godine.
Ukratko, svrstavanje država i promocija demokratije na Zapadnom Balkanu bili su osetljivi i održivi, a ono što je region dobio umesto toga bio je model pristupanja EU: tehnički strog, ali politički neefikasan program, zaključuje se u tekstu.