Obnovljena Bogoslovija Ćirila i Metodija bila je 12 godina izmeštena iz tog grada u Niš zbog neprijateljskog okruženja u kom se nalazila nakon rata 1999. godine. U martovskom pogromu 2004. zapaljeni su svi objekti Bogoslovije, kao i pravoslavne crkve u Prizrenu.
Posle skromnog povratka u obnovljeno gnezdo na Bistrici, kako ovo mesto đaci nazivaju u himni koju pevaju svojoj školi, ispraćaj četvrte generacije orlića koji napuštaju gnezdo veliki je razlog za radost.
Dan posle tradicionalnog zvona za kraj školovanja i bacanja bombona sa balkona mlađim đacima, maturante smo zatekli u Makedoniji, gde pevaju na humanitarnim koncertima čiji je prihod namenjen narodnim kuhinjama na Kosovu i Metohiji.
Dimitrije Nikolić iz Kruševca kaže nam da će pet internatskih godina pamtiti po druženju sa đacima, ali i po ništa manje važnom druženju sa profesorima. „Razvili smo prijateljski odnos koji se odrazio i na rezultat, svi smo odlični ili vrlodobri, sada planiram da upišem Teološki fakultet u Solunu“, kaže Dimitrije.
„Imam četiri sestre, jedino sam muško, ali roditelji su me podržali kada sam odlučio da upišem Bogosloviju, uopšte se nisu plašili što je to na Kosovu, što je Prizren grad kakav jeste, što živimo kao u enklavi. Ipak mislim da im je mnogo lakše pala odluka o Solunu nego ona o Prizrenu“, kaže uz osmeh Dimitrije.
Maturant Milenko Srejić iz Niša kaže da je, u odnosu na druga mesta na Kosovu, Prizren ipak miran grad u kome danas žive Albanci, Turci i nešto Srba. Ipak, sve ove godine morali smo da razmišljamo o bezbednosti, jer najmlađi đaci imaju samo 14 godina i dolaze iz drugačijih delova Srbije, kaže on.
„Oni nisu baš navikli na takvo stanje, pa smo iz predostrožnosti često izlazili u pratnji profesora ili su mlađi đaci izlazili sa starijima. Nije to bilo sasvim slobodno kretanje, bilo je uglavnom po centru grada“, priča nam Milenko.
Ipak, kaže da će mu carski grad ostati u najlepšim uspomenama, jer je to grad-muzej. U sećanje mu se urezala tvrđava Kaljaja koja stoji hrabro nad Prizrenom kao svedok vekova, ali će u srcu nositi naše crkve.
„Nosiću hram Svetog Đorđa, posebno pogled preko mosta kada se prilazi tom hramu, bukvalno je okupan suncem koje izlazi iznad planine i stoji hrabro nasred Prizrena, prkosi vekovima, ali i svim događajima. Sam Prizren je vaskrsli grad, iako je 2004. bilo to što je bilo, trudom vladike Teodosija i dobrih ljudi koji su izašli u susret, i sama Bogoslovija je obnovljena i vaskrsla iz pepela“, kaže Milenko za Sputnjik.
Na Teološki fakultet u Beograd će, kaže, poneti i ljubav koju je dobio od svih ljudi koje je susretao na Kosovu i Metohiji. Sa sobom će poneti i najvažniju lekciju koju su ih profesori u Prizrenu naučili — da uvek budu tu jedni za druge.
„Prvo što su nas naučili, oko čega su se stalno trudili, jeste da budemo kao braća, da nikada nema odvajanja. Recimo, ako izađemo, a neko nema para za kafu, da se nađu, da niko ne oskudeva ni u čemu, da svi imaju jednako. To zajedničarenje se na nas reflektovalo i iz liturgijskog života, zajedničkog pričešćivanja na Svetoj liturgiji“, priča Milenko.
Ovi mladići još ne znaju šta ih čeka posle daljeg školovanja, ali Dušan Kovačević, koji je na Kosovu domaći, iz Štrpca je, ima plan. Nada se da će ga pratiti Bogorodica Ljeviška, takođe želi da studira u Grčkoj, za šta je dobio blagoslov vladike Teodosija.
„Nakon studija u Solunu imam veliku želju da se vratim u Prizren i da tu budem sveštenik. Nadam se da će se ta moja želja i ispuniti. Imam brata i sestru, oni su stariji od mene, porodični su ljudi. Podržali su me, naravno, kao i roditelji, ponosni su što sam završio Bogosloviju u Prizrenu. Znaju za plan i podržavaju to što sam krenuo ovim putem i raduju se što imam želju da se vratim na Kosovo i da u Prizrenu živim“, kaže Dušan.
Posle koncerata u Kumanovu i Skoplju, maturanti će se prvo ponovo vrati u carski grad na Bistrici da bi sa profesorima i mlađim kolegama proslavili školsku slavu, Svete Kirila i Metodija, ali i da bi pred komisijom i izaslanikom Svetog arhijerejskog sinoda položili maturski ispit zrelosti.
Pored svega što su naučili u proteklih pet godina, bogoslovi iz škole odlaze kao jedni od najboljih pojaca Srpske pravoslavne crkve. Crkveno pojanje na ovom mestu se posebno neguje zahvaljujući profesoru Dejanu Ristiću i jeromonahu Nikiti.
Objavili su i ce-de pod naslovom „Slavni grade“, sa pesmama sa Kosova i Metohije, čija je srpska promocija održana u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu, a evropska u Berlinu.
Mladi bogoslovi, a posebno njihovi profesori svoj rad promovišu na društvenim mrežama. Smatraju to važnim, jer pokazuje da je, pored svih nedaća, radost života uvek prisutna na ovom mestu, pre svega u molitvi, ali i u pesmi koja se gotovo uvek ori iz škole, zadužbine Sime Andrejevića Igumanova, osnovane davne 1871. godine.