Dok su nedeljama koje su prethodile ovom datumu Dablin, London, Lisabon, Madrid, Pariz, Brisel, Hag, Bon (danas Berlin), Atina, Kopenhagen, Stokholm i Vašington, iz pera svojih istoričara veličali jubilej uz zajedničku i zdušnu konstantu kako je Boj na Kosovu „značio sudar dve civilizacije i epohalan događaj“, njihove diplomate-ekselencije, domaćinski pozvane, nisu se pojavile na Gazimestanu da neposredno proprate jedan od najuzvišenijih trenutaka srpskog naroda.
I ne samo srpskog, kako uostalom, i piše na svim jezicima sveta. A onda je „nenadano“, sa glavne adrese zapadnog sveta — država SAD, savezna država Vašington, grad Vašington, Pensilvanija avenija broj 1600, Bela kuća — došla „preporuka“ zapadnim ekselencijama u Beogradu — sunarodnicima Šekspira, Voltera, Hegela, Betovena, Mocarta, Štrausa i još podosta evropskih visokoumnika — da nije „uputno“ prisustvovati ovom prazniku na mestu gde „zli Srbi“ tiranišu „jadne Albance“. I, naravno, naredba je bila izvršena.
Takav postupak, međutim, ni na koji način nije zagasio sjaj ni Lazarevih kopljanika ni pomutio osećanja dva miliona samopozvanika koji su se, tog uzvišenog dana, okupili na Gazimestanu.
Bizarna opravdanja za odsutnost, kao, na primer, da su, eto, na Kosovu „ugrožena ljudska prava“, ali ne i uz naznaku koja prava i kojih ljudi, pokazala su, u stvari, kako velika istorijska istina može biti podređena malom i dnevnom političkom trenutku.
Neka, recimo, ovom zgodom, bude zamišljeno kako bi odzvanjale reči nekog zvaničnika ili nezvaničnika, svejedno, koji zbog francuskih dnevnih prilika ili neprilika pokušava da umanji ili izbriše značaj pada Bastilje, ili da je odbio prisustvo proslavi Dana nezavisnosti SAD!
Sve u svemu, bio je to jasan signal da će se taj pakleni naum otcepljenja Kosova i Metohije od matice Srbije, kad/tad i ostvariti.
I na kraju i danas, nažalost, iz nekih zapadnih centara moći čuju se „jecaji za ugnjetene Albance sa Kosova i Metohije“.
Niz nečiste obraze, međutim, i suze mogu da se zamute.
Tekst je deo knjige novinara Borislava Komada „Mislim na ćirilici“ koja predstavlja zbirku objavljenih i (igrom slučaja) neobjavljenih kolumni. U središtu njegovih tekstova je Srbija u geopolitičkim vihorovima, ali tu je i neskrivena ljubav prema Rusiji i veliko divljenje Kini.