Krug lažnog i sumanutog patriotizma koji je potpaljivao rodoljubive strasti, ali nije odbranio nijedan nacionalni interes.
Krug kvazigrađanskog autošovinizma i samoporicanja koji je u svemu video krivicu primitivnih i u mitomanskoj istoriji zaglavljenih Srba.
Pekar Albanac na beogradskoj periferiji postao je političko pitanje broj jedan u Srbiji. Buregdžija je na nekoj društvenoj mreži ukrstio šake u albanskog orla, poput Šaćirija, koji nam je zabio gol na Mundijalu. I onda je pokuljalo srpsko kolektivno nesvesno, što bi rekao Jung.
Kroz ovaj slučaj, za svega nekoliko dana, videle su se, na tacni, naše prizemne strasti, kukavičluci, kvazinacionalistički porivi, gordi i prepotentni izlivi lažnog elitističkog čovekoljublja.
Borča i pekara „Roma“ postale su epicentar i poprište srpskih krajnosti.
Najpre, divljačkog i primitivnog orgijanja demonstranata koji su, na posnu Veliku subotu, nasrnuli pečenim svinjskim glavama na „opasnu“ pekaru.
Potom neukusnog performansa prosvećenih koji su masovno u petak posetili pekaru i pojeli po burek, valjda da pokažu svoju širinu, osvešćenost i tolerantnost.
Niti su prvi (a ne može im se ni zameriti) spremni da dignu glas i odbrane Srbe na Kosovu i Metohiji koji žive u poslednjim kazamatima u Evropi. Niti su drugi spremni (a mogli bi) da osude Albance koji svakodnevno proganjaju, ubijaju, pokradaju Srbe i ruše im čak i grobove u južnoj srpskoj pokrajini.
Niti su Srbi šovinisti koji ne trpe različitost, jer sve nacionalne manjine ovde imaju bolji status nego Srbi u susednim zemljama.
Niti su svi Albanci ovde provokatori koji, dok razvijaju kore i cede limunadu, sanjaju dolazak velike Albanije i do Zrenjaninske džade.
Ništa ne postoji u tim kategorijama. Desila se pojedinačna neumesna provokacija, neodmerena iritirana reakcija demonstranata i konačno, nadmena ideološka lekcija elite koja je morala burecima da omasti brk.
Srpskim „junačinama“ je bitno da vode Kosovsku bitku na obalama Dunava, par kilometara od Pančevca, a građanski krstaši su odmah u tome videli šansu da sa visine pokažu da Srbi mogu da jedu burek, zamislite tu hrabrost, i kod Albanca.
Kao da Albanci nisu oduvek ovde dobrodošli i kao da nije opšte mesto da imaju najukusniji burek, ′ladnu bozu, pa i tulumbe i baklave.
I kao da, sa druge strane, ne znamo da bi Srbin u Prištini, kada bi podigao srpski barjak, „ostao i bez ruke i bez barjaka“, što bi rekao Vuk Drašković u Novom Pazaru, nekoliko godina posle „jogurt revolucije“.
A tokom „jogurt revolucije“, miloševićevci su u patriotskom zanosu, dok su spremali „pobedu“ na Kosovu, počistili vojvođanske „autonomaše“, ali to su bili ipak ozbiljni istorijski procesi sa još ozbiljnijim posledicama.
„Burek revolucija“ iz Borče, sa druge strane je, trivijalni igrokaz koji više govori o tome na šta smo kolektivno spali.
A govori i da država prema ovom, bizarnom, ali sitnom i perifernom slučaju ne zna kako da se postavi. Nego valjda čeka da se burek o′ladi i da se sve zaboravi.