Sve te reči koje su izgovarala deca u proleće 1999, za vreme bombardovanja, zvuče i danas, dve decenije kasnije, jednako tužno. Njihove priče sam beležila i objavila, ali to nije moja knjiga. To je autentična priča o množini realnih događaja koji su skupljeni u jedan grozd bola, pogotovo zato što su te tanke peteljkice koje bol nose u stvari dečije duše.
Ovako psiholog Tijana Sovilj za Sputnjik opisuje svoj rad sa decom„ u vreme bombardovanja, koji je objavljen u jedinstvenoj knjizi „Veštica se pokajala“.
Razlog da se setimo ovog, pre dve decenije objavljenog, svedočanstva o tome kako su deca „razumela“ brutalnost i nasilnost kojima su bila izložena, šta su videli, osećali, doživljavali — jeste zapitanost da li smo u godinama posle „Milosrdnog anđela“ ozbiljno istraživali posledice tog čina na dečju psihu.
Čitajući „Vešticu“ neposredno se suočavamo sa dečjim strahovima i nadama, razigranom maštom koja je tako brutalno sputana u nekim podrumima, među razbacanim igračkama… Današnja perspektiva samo izoštrava sliku onoga što je bilo pre dve decenije…
„Ovo je knjiga koja je nastala na osnovu priča dece, ali i mojih prijatelja, rođaka“, kaže Tijana. „Mi smo u to doba bili grupa preplašenih roditelja koji su, prepričavajući anegdote o deci, razmenjivali svoje strahove. Bilo bi ružno da smo tada kao dve odrasle osobe, kao dve majke govorile o sopstvenom strahu, ali je bilo potpuno O.K. govoriti o tome da je moje dete zažmurilo na stepenicama kad je htelo da prekine sirenu i trčanje u podrum. Danas to možemo da gledamo drugačije, ona perspektiva straha je nestala, ali ne i bez snažnih emocija. Ne verujem da toliko čovek može da otvrdi“, kaže Tijana Sovilj.
U knjizi „Veštica se pokajala“ upoznajemo njene male junake, uglavnom predškolce i osnovce.
Oni u avionu vide „nevaljalca koji puši cigaru, čačka nos i govori ružne reči“.
Oni veruju da će ako zastanu na putu ka skloništu i zažmure, bombardovanje nestati.
Oni se plaše da će im bol u uhu probiti zvučni zid…
Među tim malim neodraslim bićima ima i onih dvostruko unesrećenih, poput dečaka iz Krajine, na čije se izbeglištvo ponovo nadvila smrt… Užas koji doživi kada sruše most, majci koja pokušava da ga smiri, objašnjava rečima:
„Sećaš li se koliko sam voleo, tamo kod kuće, ispod takvog nekog mosta da pecam, da lovim ribu?“
A takve je dece bilo, seća se Tijana Sovilj.
„U knjizi je i anegdota o detetu koje je izbeglo sa Kosova, koje je reklo da je mama, kada su bili na Kosovu, sve mogla da objasni i sve da predvidi, ali sada ovde samo ćuti, uzdiše. To je tragedija i roditelja i dece koji su prolazili priču koja je izgledala kao da se nikad neće završiti, u kojoj su bežeći od rata ulazili u rat. Tada sam radila kao novinar izbegličkog lista ’Odgovor‘ i često sam se susretala sa decom koja ulaze u krizu identiteta. Otac je jedan narod, majka je drugi narod, oni su u ratu. Priča o toj deci je posebno tužna, jer su u najnežnijem periodu života morali da postanu odrasli ili da padnu. Ali oni su imali tu energiju, bar ta deca koju poznajem, da nastave da lete.
Deca su znala, svedoči knjiga psihologa Tijane Sovilj, da je od bombi stradala i Milica Rakić.
„Hoće li ta devojčica biti mrtva i kad poraste“, pitalo je jedno od njih i potvrdilo da je „smrt“ nedefinisan pojam, ali i te kako prisutan u njihovim životima.
„Mnoge ove pričice u stvari pokazuju kako neodređenost pojma, neosetljivost na protivrečnosti — sve te karakteristike iz kojih proističe dečja filozofija — zapravo dobijaju jednu potpuno drugačiju dimenziju, magijsku, kada oni pokušaju da objasne stvarnost. Sećam se kada je bilo bombardovanje bolnice i kada su TV kamere prikazale polomljen dečji krevetac, da sam skočila da što pre prekinem dotok tih informacija, a da mi je moje dete reklo: ’Mogu ja to, mama. Mogu ja to‘. Sve je izgledalo kao da to oni zaista mogu, lakše od nas.“
U rečnik trogodišnje dece najspontanije ulaze pojmovi „materijalna šteta, kasetne bombe“, „geleri“… Neke od njih, daleke i nepoznate, uklapaju u one njima bliske, pa tako sirene povezuju sa junacima iz filma o Maloj sireni. „Veštica“ svedoči o tome i crtežom i rečima.
„Sve te reči iz govora odraslih preuzeli su bez ikakvog iskustva i dali im svoje sadržaje. Oni su nekada smešni na prvo slušanje, ali na drugo slušanje postaju vrlo tužni i vrlo ozbiljni“, podseća Tijana Sovilj.
„Oni nisu imali tu potrebu kao mi, da vrednuju, objašnjavaju, da o tome diskutuju. Oni su samo imali jednu iskonsku potrebu da prežive i da shvate.“
„Sve je to bilo prilično bezumno i mnogo strašno i u toj priči deca su uzela sebi ulogu da bude što manje štete. Poznajem dva dečaka koja su pričala roditeljima, pošto su ih poslali kod bake jer je živela u zgradi sa skloništem, kako je njima tamo divno, kako ’uživaju u ratu‘, kako u skloništu ima mnogo više dece nego u njihovoj zgradi. Da li su stvarno uživali, šta je tu bila laža i paralaža, a šta želja da pomognu roditeljima, otklone im brige, teško je izmeriti“, smatra naša sagovornica.
A da je sklonište tih dana i za decu postalo najvažniji deo kuće, svedoči i jedna od priča iz knjige „Veštica se pokajala“.
„Jedno dete popravlja drugom detetu crtež i kaže: ’Ova ti kuća ne valja, nema sklonište‘. Imamo u knjizi tu sličicu. Jedan dečak, koji je danas grafički dizajner, nacrtao je Beograd jednom linijom, to su kućice, pa onda veliki ’bum‘ od bombe, pa onda opet kućice… Taj naizgled uprošćavajući način gledanja na stvarnost njima je pomogao da stvarnost shvate i na neki način prihvate.“
Deca koja su imala sreću da izbegnu sudbinu Milice Rakić i odrastu, uspela su da shvate, prihvate, prevaziđu. No, da li se zbog svega učinjenog ona veštica iz naslova stvarno pokajala, ili i dalje negde sa strane vreba i preti, pitamo psihologa Tijanu Sovilj:
„Rečima ove knjige veštica leti u krug oko zemljine kugle i malo tamo, malo ovamo, ona definitivno radi, ne smiruje se i meni se ne čini da se kaje. Što se ove naše veštice koja se pokajala tiče, za moj ukus to nije dovoljno pokajanje. To je kao kad dete kaže: ’Ja mu lepo kažem izvini, a on mi opet udari šamar i kaže: Izvini se ne važi‘. Ne, mislim da se nije pokajala. Mislim da veštica čuči, čeka iz jendeka. Negde možda nas, možda nekog drugoga, jer veštica je bazično zla. Takva je. U toj kratkoj pričici, po kojoj se zove knjiga, jedna devojčica prepričava Ivicu i Maricu, ali tako što ne želi da završi bajku na poznat način. Ona kaže: ’Onda je tata spasao Ivicu i Maricu i oženio se vešticom‘.“
I kad je odrasla osoba sklona logici, pita kako se oženio vešticom kad je ona htela da ih pojede, dete odgovori:
„I veštica je žena i pokajala se.“
„To je ta snažna dečja želja da zadrže bajku i da učine da čak i veštica bude dobra“, zaključuje Tijana Sovilj.