Povodom predstojeće 20. godišnjice od početka vojne agresije NATO-a protiv SRJ, Gornji dom Parlamenta Rusije usvojio je dokument u kojem se navodi da se ta vojna operacija odrazila negativno na dalji razvoj uzajamnih odnosa evropskih država i na njihovo međusobno poverenje.
„Vojna operacija NATO-a protiv suverene Savezne republike Jugoslavije je pretvorila Alijansu u glavnu opasnost za bezbednost u svetu, a nekažnjavanje odgovornih dovelo je do novih tragedija u Siriji, Iraku i Libiji“, saopštio je Savet Federacije Rusije.
Koliko taj dokument znači za Srbiju i koliku međunarodnu težinu ima?
Karijerni diplomata Zoran Milivojević smatra da taj dokument i te kako ima težinu, jer je Rusija velika sila i bez nje se danas ne može razgovarati o globalnim odnosima.
„Sasvim je sigurno da tim dokumentom Moskva šalje i poruku koja ima globalno značenje u kojem pravcu će Rusija u narednom periodu nastupati i na kojim osnovama će štititi međunarodni poredak i principe i norme međunarodnog prava“, prva je reakcija našeg sagovornika.
On napominje da su sa Kosovom stvoreni presedan i pokušaj da se to kvalifikuje kao jedinstven slučaj, koji se ne može primenjivati na neke druge slučajeve, što se ispostavilo da ne stoji.
„Ovo je dokument zvaničnog organa Ruske Federacije i to je u izmenjenim međunarodnim okolnostima svakako od značaja i praktično predstavalja neku vrstu stava Ruske Federacije u vezi sa budućim shvatanjem i tretiranjem globalne bezbednosti i stabilnosti“, navodi Milivojević.
Taj dokument ima i izuzetnu važnost, objašnjava naš sagovornik, jer je njegov cilj i reafirmacija međunarodnog poretka u kojem vladaju principi Povelje UN, ali i međunarodnog prava.
„To se odnosi na poštovanje suvereniteta i teritorijalnog integriteta država i svih važećih dokumenta koja postoje na nivou Ujedinjenih nacija, ali i na nivou OEBS-a, jer treba podsetiti i na Helsinšku povelju i na Član sedam te povelje, koji jasno iskazuju stav o poštovanju suverenih država“, ističe naš sagovornik.
On podseća da je NATO bombardovanje SRJ počelo bez odobrenja SB UN, a ovakav dokument Milivojević vidi i kao najavu Ruske Federacije da će se u narednom periodu založiti za ponovno uspostavljanje onog međunarodnog poretka i onih normi i standarda koji su važili do pada Berlinskog zida i pojave unipolarnog sveta.
Jelena Ponomarjova, publicista i poznavalac geopolitičkih prilika na Balkanu i profesorka Moskovskog univerziteta za međunarodne odnose, naglašava da je 20. godišnjica bombardovanja suverene evropske države značajan momenat u istoriji ne samo srpskog naroda, već i ostalih naroda i država sveta.
„Zato je ova rezolucija poziv svim državama sveta da osude agresiju. Ovaj zločin ne zastareva. Odlično znamo kako se razvijao konflikt, koliko je bombi bačeno, koliko i kakvih objekata je srušeno. To je već sve proučeno i dokumentovano, ali da li smo se dovoljno zamislili nad posledicama ove akcije? Svet je danas postao opasno i destruktivno mesto. Svakodnevno čujemo da su se u različitim delovima sveta desili teroristički napadi, sa velikim brojem žrtava. Velikom delom to je posledica činjenice da je 24. marta 1999. godine NATO jednostrano doneo odluku da bombarduje SRJ, odnosno Srbiju, bez dozvole SB UN“, podseća ona.
Ponomarjova dodaje da se radi o tome da je 1999. godine, pod maskom humanitarne intervencije, zapravo izvršena prva direktna agresija protiv jedne evropske države, od okončanja Drugog svetskog rata.
„A kakve su posledice usledile? Ta intervencija je ’otvorila vrata‘ sličnim akcijama NATO-a po svetu: Avganistan, Irak, Libija, Sirija, a danas se čini da je na redu Venecuela. Još jedna važna posledica je to što vidimo da su se interesi zapadnoevropskih država i SAD podudarili sa interesima transnacionalnih kompanija, koje su bukvalno krenule da haraju i kradu sirovine suverenih država. U slučaju Srbije, jedan od glavnih trofeja bombardovanja jeste pokušaj otcepljenja južne srpske pokrajine KiM i jednostrano proglašenje nezavisnosti. Takođe vidimo ne samo pokušaj, već i eksploataciju resursa pokrajine“, kaže Ponomarjova.
Prema njenom mišljenju, do te agresivne intervencije je došlo između ostalog i zahvaljujući određenim istorijskim uslovima, kada realno nije bilo protivteže i kontradelovanja vodećih aktera na međunarodnoj sceni, pre svega nije bilo adekvatne reakcije Ruske Federacije.
„U tom trenutku, rusko rukovodstvo se zaista, blago rečeno, nalazilo u teškoj situaciji. A ako se prisetimo i nedavno objavljenih dokumenata iz biblioteke Bila Klintona u vezi sa pregovorima Jeljcin–Klinton, ispostavlja se da rukovodstvo nije ni razmišljalo o strateškim posledicama neadekvatnog reagovanja, što se kasnije odrazilo i na ruske nacionalne interese. Danas, naravno, možemo da govorimo o tadašnjoj ekonomskoj i vojnoj slabosti RF, ali iz moje perspektive, kao naučnika i istraživača, moram priznati da tada zaista nije bilo političke volje da se odgovori jače, žešće“, kaže Ponomarjova.
No, kako navodi ona, to je istovremeno i lekcija koju je Rusija tada naučili iz jugoslovenske, odnosno srpske tragedije, i koja je veoma važna za Rusiju.
„I napravili smo zaključke. Samo vojno i ekonomski jaka država i složno, ujedinjeno stanovništvo mogu se realno suprotstaviti agresiji. Zato je važno ne samo shvatiti i ostati veran svojim nacionalnim interesima, već u tom smislu i ojačati vojnu i ekonomsku moć“, konstatuje Ponomarjova.
Prema njenim rečima, na poziv da se priključe osudi bombardovanja mogu se odazvati države koje su očuvale makar deo svog suvereniteta. U tom smislu, Ponomarjova je podsetila na nedavne reči češkog predsednika „da je to bila ogromna greška i obmana tadašnjih novih članica NATO-a“.
„Mislim da bi upravo Mađarska, Češka i Italija mogle da osude bombardovanje. Balkanske države bi trebalo da se zamisle, jer bi njih u budućnosti moglo da zadesi nešto slično. Naravno, od velikih država to bi mogli da budu Kina i Iran. Tu su i države Latinske Amerike i one koje su samostalne u odlučivanju i mogu da dozvole sebi vođenje nezavisne politike. Tu najpre mislim na Kubu, Venecuelu, Nikaragvu i svakako Siriju, koja je i te kako na svojoj koži osetila posledice agresivne politike“, napominje Ponomarjova.
Kako zaključuje Ponomarjova, u ovom pozivu da se osudi agresija može se realizovati i mogućnost očuvanja suvereniteta, jer ako danas ne osudimo bombardovanje, mir će svakako krenuti stranputicom.
Ruski senatori su podsetili i da je NATO u bombardovanju Jugoslavije koristio municiju punjenu osiromašenim uranijumom, što je uzrokovalo mnogobrojne žrtve među civilima. Pored toga, priznanje nezavisnosti Kosova, koje je usledilo 2008. godine od čitavog niza zemalja Zapada, predstavljalo je samo nastavak onoga što je započeo NATO — podršku separatizmu i konfliktu na teritoriji bivše Jugoslavije.