Ubice su 11. marta 1995. godine iz dela Sarajeva pod muslimanskom kontrolom pucale sa zgrade „Lorisa“ na tadašnjem Trgu Pere Kosorića, a sada Trgu heroja, na desetogodišnju Milicu i devetogodišnju Natašu, koje su igrale lastiš u Ulici Rave Janković, ispred zgrade na broju 59, prenosi RTRS.
Za taj zločin, kao i u mnogim drugim slučajevima ubistava srpske dece na području Srpskog Sarajeva i Sarajeva, niko nikada nije odgovarao.
Samo osam meseci pre potpisivanja Dejtonskog sporazuma, Milica i Nataša odigrale su svoju poslednju igru, prekinutu smrću koja je došla iz dela grada gde su rođene i živele.
Devojčice su ubijene dok je na snazi bilo primirje.
Milica i Nataša odmah su prevezene u bolnicu Kasindo. U zapisniku iz bolnice piše da je Milica dovezena mrtva, dok je Nataša umrla 15 minuta nakon prijema.
Tada je doktor bolnice Slavko Ždrale rekao da su kod devojčica konstatovane teške povrede glave.
Prema njegovim rečima, ubice su bile nemilosrdne i nije bilo nikakve mogućnosti da im bude pružena pomoć.
Prema svedočenjima tadašnjih stanovnika Grbavice, u vreme kada su ubijene devojčice nije bilo nikakvih ratnih dejstava, jer je bio sklopljen sporazum o primirju koje su nadgledali francuski i ruski pripadnici međunarodnih vojnih snaga.
Na samo nekoliko desetina metara od njihovih punktova koji su bili raspoređeni na liniji razdvajanja između dve zaraćene strane hladnokrvno su ubijene Milica i Nataša.
Neposredni svedok ubistva devojčica, bivši pripadnik Vojske Republike Srpske Predrag Čarkić ranije je za Srnu ispričao detalje mučkog i svirepog ubistva devojčica.
„Nas šest vojnika sedelo je za stolom. Pili smo kafu, jeli, šalili se. Bilo je lepo vrijeme, uobičajen dan. Primirje. Mir i tišina, više naroda na ulicama. Koliko se sećam, taj je dan u Sarajevo došao predsednik Francuske Fransoa Miteran“, pričao je Čarkić.
Seća se da su devojčice igrale lastiš najdalje pola metra od njih, dok su u neposrednoj blizini dečaci igrali fudbal.
„Mogli smo ih, maltene, rukom dohvatiti. Najednom su se začula dva uzastopna pucnja, pade prvo jedna, pa druga. Skočili smo, pokupili ih i sklonili u zaklon. Kažu da je bio jedan snajperista. Ma, nemoguće da je jedan, jer ubijene su u igri, u pokretu“, navodi Čarkić.
On je siguran da je pucano sa područja zgrade „Lorisa“ i nekadašnjeg Trga Pere Kosorića, a sadašnjeg Trga heroja.
Čarkić ukazuje na činjenicu da ubice nisu pucale u njih — vojnike koji su bili u uniformi i vidljivi isto kao što su bile vidljive i devojčice, nego u decu kako bi njihov zločin bio još strašniji.
Prema njegovim rečima, tako ne radi ni životinja kad ubija.
„Nismo odgovorili jer smo strogo poštovali primirje. Htela je naša vojska da izađe na liniju i puca, ali pošto je bilo primirje naredba je bila da se ne sme pucati“, objasnio je Čarkić.
On je naveo da roditelji jedne od ubijenih devojčica godinama nisu imali dece i da je, nakon što su dobili potomka, „neki idiot sve to uništio“.
Čarkić je naglasio da Milica i Nataša nisu jedine dečije žrtve bezumnih ubica, a kao primer navodi slučaj ubistva dečaka Srđana, čiji je otac bio kurir u opštini Srpsko Novo Sarajevo.
„Davno je to bilo, pa ne mogu tačno da se setim, ali mislim da je bilo 1992. ili 1993. godine. Znam da se zvao Srđan. Pogodio ga je snajper sa hotela ’Bristol‘ na području ’Šopinga‘ ispred radnje sa jufkama. Samo što je izašao iz zgrade, snajper ga je pogodio. Bio je brisani prostor gde je pogođen. Prileteo sam. Meni je umro na rukama. Dosta je dece tako ubijeno“, priča Čarkić.
Prema navodima svedoka, devojčice je ubio S. P, pripadnik 101. brigade takozvane Armije BiH.
Sarajka Fatima Bajramović svedočila je da je to učinio Sejo Piskić, koji je rođen 1956. godine u Gračanici.
„Ko zna koliko ih je snajperista posmatrao i oko 15 časova i 30 minuta odjeknula su dva pucnja“, posvedočio je svojevremeno Milan Pavlović iz Sarajeva.
Svedoci su ispričali da se Piskić javno hvalio da je iz snajpera ubio devojčice i još 20 Srba u naselju Grbavici.
Privođen je, ali nikada nije procesuiran. Ovaj slučaj ne postoji u pravosudnim institucijama.
Danas nema informacija gde se Piskić nalazi, a spekuliše se da je poginuo ili umro.
Upućeni u funkcionisanje tadašnje takozvane Armije BiH tvrde da je Piskić bio samo deo lanca komande i da je iz snajpera, kao i ostali snajperisti iz dela grada pod muslimanskom kontrolom, na srpska područja pucao po zadatku svog komandanta, što znači da bi za taj zločin morali da odgovaraju rukovodioci 101. brigade ili oni koji su im u sistemu komandovanja bili nadređeni.
Iz Agencije za istrage i zaštitu BiH (Sipa) su saopštili Srni da nikada nisu istraživali ubistva devojčica Nataše Učur i Milice Lalović, niti raspolažu drugim korisnim informacijama u vezi sa tim događajem.
Iz Udruženja porodica poginulih boraca i nestalih civila Sarajevsko-romanijske regije su istakli da ne iznenađuje to što ni ovaj slučaj nije sudski procesuiran, jer je to postala praksa pravosudnih institucija BiH kada je reč o srpskim žrtvama, dok se sa druge strane Srbi redovno procesuiraju i izriču im se maksimalne kazne.