Metode koje je pokojni američki diplomata Ričard Holbruk primenjivao na Balkanu, posebno u Srbiji, toliko su ušle u srpsku narodnu tradiciju, da je od njegovog imena iskovan poseban glagol — holbrukovati.
Ovaj glagol, koji označava primenu brutalne sile u ubeđivanju, a ponekad je i sinonim za mobing, omilio se, izgleda, i visokoj predstavnici za spoljnu i bezbednosnu politiku EU Federiku Mogerini.
Ona, ako je suditi prema izjavi koju je dala na konferenciji za medije, očigledno u nedostatku inventivnosti, želi da metode koje je Holbruk primenio prilikom pregovora predstavnika Srba, Hrvata i Bošnjaka u Dejtonu, primeni i na dijalog između Beograda i Prištine.
Prema viđenju Mogerinijeve, jedini uslov za nastavak dijaloga jeste u ukidanju carina koje je Priština uvela na srpsku robu. Nakon toga, spremna je da se zaključa sa predstavnicima Srbije i prištinskih institucija do postizanja dijaloga.
„Čim bude uslova, spremna sam ne samo da sazovem novu rundu dijaloga na najvišem političkom nivou za prvo sledeće jutro, već i da nas „zaključam“ na koliko god je to potrebno, na jednu nedelju, mesec dana ili tri meseca“, izjavila je Mogerinijeva.
Visoka predstavnica kao da ne shvata razlike koje postoje između nje i Ričarda Holbruka, kao i razlike u epohama. Holbruk je, u vreme kada je delovao na prostoru bivše Jugoslavije, bio diplomata sa najvišim ovlašćenjima zemlje koja je u to vreme bila jedina supersila, svetski policajac, zemlja koja je odlučivala o sudbini i prekrajanju teritorija drugih bez njihove saglasnosti — u to vreme je tako nešto bilo moguće.
Mogerinijeva je visoki predstavnik za bezbednost i spoljnu politiku jedne organizacije čiji članovi ipak ne vode jedinstvenu spoljnu politiku, ma koliko se Brisel trudio da tu sliku ulepša. Svaka od članica EU u spoljnoj politici vodi se svojim interesima, pa tako ni oko priznanja nezavisnosti Kosova nisu uspeli da postignu konsenzus. Španija, Slovačka, Rumunija, Kipar i Grčka nisu priznali nezavisnost južne srpske pokrajine i ne nameravaju to da urade u narednom periodu.
Dakle, ovlašćenja Federike Mogerini zavise od konsenzusa država-članica i teško je poverovati u to da će na primer Španija pristati da joj se daju ovlašćenja slična onima koje je u svoje vreme od predsednika SAD dobio Ričard Holbruk.
Drugo, teško da EU može da izigrava ne svetskog, već i regionalnog policajca u trenutku kada je ophrvana unutrašnjim problemima, „bregzitom“, raspravama o budućnosti Unije, migrantskom krizom, trgovinskim sporovima sa SAD… U vreme kada je Ričard Holbruk predstavljao sve i svja na Balkanu, Amerika je bila u uzletu, ne samo političkom, već i ekonomskom.
Obaška što Mogerinijeva stvari pojednostavljuje do krajnosti. Kao da su carine jedini problem. Da li se zapitala šta je sa prištinskom platformom za pregovore, koja u svojoj suštini znači da Srbija treba da prizna nezavisnost Kosova? Kako Mogerinijeva misli da posreduje u pregovorima u kojoj jedna od strana kao jedini uslov za pregovore predviđa njihov kraj?
Još jedan problem na koji Mogerinijeva nije obratila pažnju, jeste da trenutno u dijalogu između Beograda i Prištine ne postoje samo dve strane, već tri, ako se u obzir uzmu potpuno različita stanovišta Hašima Tačija i Ramuša Haradinaja.
Na kraju, kako Mogerinijeva misli da se sa predstavnicima Beograda i Prištine zaključa na mesec ili tri meseca, ako joj je do isteka mandata ostalo još samo malo vremena? Podsećamo, izbori za Evropski parlament zakazani su za maj. Da li bi ona prva morala da otključa ta vrata i da napusti proces?
Sociolog Slobodan Reljić, nekadašnji glavni urednik nedeljnika NIN, podseća da je i komesar za susedsku politiku i proširenje Johanes Han imao sličnu izjavu. Sa okončanjem dijaloga mora da se požuri jer, kada u EU dođe nova garnitura, sve će odneti hladna voda, parafrazira Reljić Hanove reči.
„To je koncentracija jedne odlazeće administracije, koja je naravno beznačajna i sada, a kada ode, biće toliko beznačajna da se niko neće sećati da su postojali Mogerinijeva i Han. To više nije nikakva politika, to je jedno vansistemsko nasilje — sada treba da dođu neki drugi, pa ovi treba da unište sve pre nego što oni dođu. To je jedna faza raspadanja tog zapadnog demokratskog kontinuiteta. To je mnogo širi proces, jer mogu doći neki Salvini ili Štrahe i reći, pa mi smo na potpuno pogrešnom putu. Šteta koju Evropa trpi zbog nasilja nad međunarodnim pravom koje se desilo nad Kosovom, već se oseća, to su veliki problemi i oni će se samo uvećavati.“
Izjave Mogerinijeve i Hana, prema Reljićevim rečima, graniče se sa zdravim razumom i nemaju veze sa politikom, pogotovo ne sa politikom jedne stabilne strukture kakva bi trebalo da bude EU.
„To više nisu nikakve politike. Mogerinijeva javlja da više ne postoji kontinuitet sa EU posle nje! To o ovoj organizaciji govori neverovatne stvari i znači da ta organizacija ne postoji. Ako je EU stvarno spala na Mogerinijevu i Hana, to je stvarno strašno. To znači da je ta organizacija u mnogo gorem stanju nego što uopšte možemo i da zamislimo“, zaključuje naš sagovornik.
Federika Mogerini, kao uostalom i njeni saradnici u Briselu, želeli su da od rešenja kosovskog pitanja sebi naprave svojevrstan spomenik, zadužbinu ili nešto slično tome. Međutim, vreme radi protiv njih, a pojednostavljivanjem problema tako da pogoduje uhu zapadne javnosti, problem samo produbljuju.