Namenska industrija u Bosni i Hercegovini predmet je razmatranja i diskusija još od aprila prošle godine, kada je tadašnji predstavnik Bošnjaka u Predsedništvu BiH Bakir Izetbegović dao svoju prvu ratnohuškačku izjavu u 2018. godini.
Kažemo prvu, jer su posle nje usledile nove. Tada je Izetbegović pomenuo da BiH treba da zaokruži proizvodnju oružja ne samo za prodaju na stranim tržištima, već i za — „ne daj bože“.
Odmah potom usledile su informacije kome fabrike oružja u BiH, koncentrisane u srednjoj Bosni, najviše prodaju oružje. Ispostavilo se da najviše narudžbina stiže iz Saudijske Arabije.
Usledile su informacije o planskom naoružavanju paravojnih formacija Izetbegovićeve SDA, kao i otkriće skladišta oružja kod džamije u selu Matuzići kod Doboja.
Ratom su pretili i bošnjački ratni komandanti, poput Nasera Orića i Atifa Dudakovića, a godina ratnohuškačkih izjava okončana je Izetbegovićevom izjavom u Zenici, na proslavi godišnjice osnivanja 7. muslimanske brigade odgovorne za niz ratnih zločina, da BiH mora da se naoružava kako ne bi postala lak plen svojim susedima, Srbiji i Hrvatskoj.
Ono što je problem u svemu, jeste nepostojanje poverenja i kontrole namenske industrije, koja je svojim većim delom smeštena u regione u kojima gotovo apsolutnu većinu čine Bošnjaci.
Predlog iz Banja Luke o formiranju komisije koju bi činili članovi vlada RS i FBiH, a koja bi izvršila kontrolu proizvodnje oružja u fabrikama namenske industrije u BiH, u Sarajevu je naišao na neodobravanje.
Kada se pogledaju podaci, ispada da se fabrike koje proizvode municiju, pešadijsko naoružanje, minobacačka i protivoklopna oruđa, eksplozivne materije, balistička zaštitna sredstva, optička pomagala, kompletnu vojnu opremu, pa čak i artiljerijsko-raketna oruđa nalaze u Konjicu, Sarajevu, Goraždu, Travniku i Hadžićima. Samohodna haubica, najavljena od strane Izetbegovića kao najveći uspeh bošnjačke vojne industrije, proizvedena je. Ona ima kalibar od 155 milimetara, domet do 40 kilometara i GPS sistem za navođenje.
Osim toga, naoružanje nekadašnje Armije BiH, odnosno Vojske FBiH, operativno je, navodi bloger Marko Đoković.
„Jedino nedostaje veći deo transportnih točkaša (koji su lako nabavni) i sredstva protivvazdušne odbrane da bi bila kompletna jedna Kopnena vojska, možda neke nove Vojske FBiH, ARBiH ili kako bi se već zvala“, piše Đoković.
Đoković navodi i da se oko 85 odsto naoružanja Oružanih snaga BiH (OSBiH) nalazi na teritoriji FBiH.
Istovremeno, oprema i naoružanje nekadašnje VRS više nije u funkciji, a na teritoriji RS rade tri zavoda — Tehničko-remontni zavod „Bratunac“ (TRB), Vazduhoplovni zavod „Kosmos“ iz Banja Luke i Tehničko-remontni zavod „Orao“ iz Bijeljine.
Dekan banjalučkog Fakulteta bezbednosti Predrag Ćeranić navodi da je jedan od razloga zbog koga je vojna industrija BiH koncentrisana tako da se većina fabrika oružja nalazi na teritoriji FBiH rezultat, kako kaže, spleta okolnosti.
„Bivša SFRJ uglavnom je u krajevima centralne Bosne gradila fabrike namenske industrije. Druga je stvar odnosa prema namenskoj industriji, koji je posle rata bio ispoljen i u RS, i u FBiH. O tome se ne govori, ali je krajnje vreme da se razgovara kome služi to oružje i šta znači Izetbegovićevo ‚za ne daj bože‘“, smatra Ćeranić.
Uz sve pohvale za razvoj namenske industrije u RS, dodaje Ćeranić, proizvodnja oružja u dva entiteta je, kako kaže neuporediva.
Prema rečima vojnog analitičara Slavenka Ristića, u FBiH su ulagali u namensku industriju, koja u tom entitetu ima značajnu ulogu u privredi. To nije bio slučaj sa RS, kaže on.
„Možda je to bilo i namerno tako. Međutim, TRB je sada jedna od značajnijih kompanija u namenskoj industriji u RS i mi u kontinuitetu ulažemo u nove proizvode, zapošljavamo ljude i pokušavamo da vratimo namensku industriju na mesto gde je nekada bila“, kaže Ristić.
Taj novi proizvod je oklopno vozilo „Despot“, predstavljeno nedavno na paradi povodom godišnjice osnivanja RS. TRB izvozi oko 99 odsto svojih proizvoda, a osim remonta tehnike i naoružanja, bavi se i proizvodnjom lakog pešadijskog naoružanja. Zavod, u vlasništvu jedne južnoafričke kompanije, sa „Despotom“ ima velike ambicije — između ostalog i predstavljanje ovog vozila na Sajmu naoružanja u Abu Dabiju, gde je RS zakupila sajamski prostor.
Druga dva zavoda, „Orao“ i „Kosmos“, svoju budućnost vide u saradnji sa Srbijom. Srbija je postala suvlasnik „Orla“, koji ima ambicije da postane regionalni remontni centar za ruske helikoptere, dok je slično ulaganje najavljeno i za „Kosmos“, koji je prošao kroz težak period, ali je, čini se, uspeo da se konsoliduje.
„Kosmos“ je u junu prošle godine potpisao ugovor o remontu raketnih sistema iz Srbije, što bi trebalo da stavi tačku na dugotrajnu krizu u ovoj kompaniji.
Brojevi i poređenja između konkurentskih fabrika oružja širom BiH su jedno, ali kako to izgleda kada se stavi u kontekst pretnji koje dolaze od bošnjačkih političkih i vojnih prvaka?
Pretnje izriče ne samo Izetbegović, već i Željko Komšić i to i susednim državama, podseća Ćeranić, koji takvu retoriku tumači težnjom da se unitarizacija BiH nastavi po svaku cenu.
Nagomilavanje oružja, prema Ristićevim rečima, nije dobro ni za region, ni za BiH. Međutim, on smatra da se radi više o retoričkoj, nego o realnoj pretnji.