On precizira da se prva krupna laž odnosi na to da je odluka o bombardovanju usledila kao posledica nepotpisivanja sporazuma, druga da su to bili pregovori, a treća da je to bila „diplomatska konferencija“.
Profesor Marković, koji je bio svedok tih navodnih pregovora kaže da je jedina prava istina o Rambujeu — samo geografska činjenica.
„Predstava je zaista održana u gradiću Rambujeu, kraj Pariza, u Francuskoj“, navodi Marković u autorskom tekstu za „Politiku“.
Prva krupna laž kojoj su, kako kaže, mnogi poverovali, jeste da je „zverska odluka“ o agresiji NATO-a na Srbiju usledila kao posledica za nepotpisivanje papira, koje su moćnici nazvali „Sporazumi iz Rambujea“, iako to nije ni njihov prvobitni naziv.
On ukazuje na to da se od učesnika u tom tekstu nalazi samo potpis Kosova, a da od svedoka fali potpis Borisa Majorskog.
„’Sporazum‘ je bio faza u sprovođenju pre njega donesene odluke da se agresijom na Srbiju Kosovo od nje odvoji, a da se u Srbiji zbaci s vlasti Slobodan Milošević. Odluka je donesena u centru političke moći Zapada, ali pošto je čak za pojedine zemlje zapadnog saveza bila suviše okrutna, nazvana je vrlo plemenito — ’humanitarna intervencija‘“, piše Marković.
Kako kaže, da je odluka doneta pre Rambujea, vidi se i po tome što je Zapad menjao razloge za agresiju na Srbiju, zavisno od toga koji je delovao ubedljivije u skladu sa situacijom — jednom je to bio Račak, drugi put Rambuje.
Druga laž je, prema Markovićevim rečima, to što je skup u Rambujeu nazvan „pregovorima“, iako tamo nikakvih pregovora nije bilo.
„Pregovori postoje kada su njihovi učesnici u istoj prostoriji, sede za jednim stolom i gledaju se licem u lice i kad pred sobom imaju beo list koji će ispuniti tekstom usaglašene sadržine. U Rambujeu ničeg od ovog nije bilo“, navodi Marković.
Učesnici su se, navodi Marković, sretali samo po hodnicima — pukom slučajnošću, a tekst „sporazuma“ dobijali su u komadima, da bi četiri sata pre okončanja konferencije u Rambujeu bila dostavljena dva ključna, koja su činila njegovo sadržinsko jezgro.
Marković ocenjuje da to nije slučajno, jer je „sporazum“ poslužio kao dobra kamuflaža za odluku donesenu pre i van Rambujea.
Treća krupna laž je da je Rambuje bio „diplomatska konferencija“.
„Pre svega, ni u jednoj od dve delegacije nije bilo profesionalnog diplomate niti člana sa diplomatskim iskustvom. Nisam siguran da je bilo profesionalnih diplomata ni među neuobičajeno brojnim strancima koji su se tiskali po hodnicima u Rambujeu. Imali su ga, po svoj prilici, članovi ’trojke‘ Kristofer Hil, Volfgang Petrič i Boris Majorski“, piše Marković.
Kako kaže, nije ni sanjao da se politika može iskoristiti onako niskim udarcima i da se istina može krivotvoriti na onaj način kakav je to slučaj bio u Rambujeu, prenosi Tanjug.