Makedonija je, i pre nego što je zvanično postala Severna Makedonija, potpisala protokol za ulazak u NATO, priznala samoproglašenog predsednika Venecuele Huana Gvaida.
Skoplje je tako, kao pravi štreber, pokazalo potpunu odanost severnoatlantskim demokratskim vrednostima — podržali su čoveka koji nije pobedio na izborima već ga je masa na ulici ustoličila.
Tako je zemlja sa novim imenom, koje su građani Makedonije demokratski odbacili na referendumu, precrtala predsednika Venecuele Madura, koga su građani izabrali na izborima.
Severna Makedonija, koja nije dobila legitimitet naroda, priznala je predsednika Gvaida, koji takođe nema nikakav legitimitet.
Sve se uklapa. Sve je potpuno logično.
Posle osvedočenih demokratskih podviga, ko će bolje od Severne Makedonije, koja ulazi u NATO, znati šta je najefikasnije i najdemokratskije rešenje za jednu državu u Južnoj Americi.
Postoji li iko ko će preciznije, dobronamernije i sa većim autoritetom od glavnog favorita za Nobelovu nagradu za mir Zorana Zaeva znati šta je vizionarska i najmiroljubivija opcija za Venecuelu.
Jednostavno, da bi ušao u NATO, i kad postaneš član, ne samo da ne moraš da poštuješ volju sopstvenih građana nego imaš i taj luksuz da poništiš volju bilo kog naroda na zemaljskoj kugli.
Dovoljno je da SAD i vodeće zemlje Alijanse utvrde šta je najpravednije rešenje za neku državu, danas Venecuelu, a sutra ko zna koju, i da se toj demokratskoj odluci jednostavno, ali odlučno, prikloniš.
Kakve pouke Srbija može da izvuče iz svega ovoga?
Ako nekad neko u budućnosti poželi da uvede našu zemlju u NATO, može naprosto, potezom pera, da zgazi volju skoro 90 odsto građana koji su protiv članstva u Alijansi.
Pre toga, da bi Srbija uopšte dobila poziv da postane deo NATO porodice, morala bi da položi glavni vrednosni test, a to je da se potpuno odrekne Kosova i Metohije i da apsolutno nasuprot volji srpskog naroda — prizna samoproglašeno Kosovo.
Konačno, pošto Srbija bez Kosova i Srbija koja ulazi u vojni blok koji ju je razarao i ubijao, prestaje da bude ona zaostala država mitova i prošlosti, morala bi činom pristupanja NATO-u da promeni i ime.
To novo ime, koje bi stiglo iz severnoatlantske laboratorije, ne bi podržala većina građana Srbije, što je odlično za dalji demokratski napredak, brži ekonomski razvoj i stvaranje uslova za strane investicije.
I naravno, ta nova osvešćena zemlja sa velikim zadovoljstvom bi odustala od svoje spoljne politike, partnera koje podržava srpski narod, a saveznike bi birala isključivo po ugledu na NATO.
Mogla bi, na primer, ta Bivša Jugoslovenska Republika Srbija, da bira i priznaje predsednike po svim kontinentima, pa ne bi bezglavo poštovala izabranog Madura već bi stala uz rame samoproglašenog Gvaida.
To je verovatno sjajan osećaj postmoderne suverenosti — da ne odlučuješ ništa o sopstvenoj zemlji, ali da se zato „pitaš“ za najudaljenije države na planeti.
Svašta još možemo da naučimo od južnog suseda Severne Makedonije, koja je danas potpisala protokol o članstvu u severnoatlantskoj vojnoj alijansi.
Samo je važno da budemo dobri đaci.