Kao priređivača knjige koju je izdao „Samizdat B 92“, pitamo ga o razlozima interesovanja tog svetski poznatog lingviste za Jugoslaviju i svemu što se u njoj tokom decenija događalo:
„Interesovanje za Jugoslaviju je išlo na dva koloseka. S jedne strane, primena i postojanje mnogih ideja koje su bile na tragu levičarskih ideja komunizma, pa onda iz tog komunizma promišljanje društvenog poretka i mogućnosti da se na neki drugi način uobliči društvo i u tom kontekstu je njemu bila najzanimljivija ideja o samoupravnom sistemu, koja je vrlo bliska njegovim anarhističkim ubeđenjima. On se pitao zbog čega je ta ideja ostala samo kao ideja, delimično primenjena, a nikada nije ’zaživela‘ u svom punom kapacitetu, da bi se na kraju urušila. Počeo je sedamdesetih godina prošlog veka da piše jedan tekst, kako bi upoznao međunarodnu javnost sa onim što se dešava Univerzitetu u Beogradu, sa represijom režima prema profesorima i studentima i sa svima onima koje je režim percipirao kao opasne. To je uticalo da na Zapadu, pre svega u Sjedinjenim Državama, sazri percepcija o karakteru tog režima.“
Uprkos tome, Amerika u to vreme nije ni pokušala da deluje na Tita onako kako je delovala kasnije u Jugoslaviji.
— Nije do kraja jasno kakva je tu bila igra. Pitanje je i percepcije Čomskog i negde je bilo naivno očekivati da jedan intelektualac, ili nekoliko intelektualaca, može presudno da utiče na to da se promeni i kurs američke spoljne politike ili politike bilo koje zemlje. Amerika je videla u Titu, verovatno i u tom režimu, pouzdanog partnera koji je za nju bio mnogo značajniji zbog nekih drugih političkih procesa, a te represivne metode koje su se dešavale u Jugoslaviji nisu za SAD bile toliko zabrinjavajuće.
A i Tito je bio dovoljno mudar i dovoljno iskusan političar, tako da je izabrao kurs mekanog totalitarizma ili autoritarne vlasti, koji nije bio toliko represivan kao sovjetski, da bi izazvao reakcije. Zato je Jugoslavija bila percipirana kao neka vrsta zapadne i poluzapadne zemlje koja se nalazi na Balkanu, dok su neki od tih procesa i neke od represivnih mera bili u velikoj meri ignorisani.
Jedan deo knjige nosi naslov „Snovi i realnost“. Zašto su ta dva pojma suprotstavljena? I zašto Jugoslavija, takva mekana, potrebna bipolarnom svetu, nije mogla da opstane?
— Jugoslavija je bila zemlja koja je zaista baštinila velike ideje i velike snove pojedinih intelektualaca, istorijskih figura. Jugoslavija je starija i kao ideja, a i kao država, od onog što je Titova Jugoslavija. Taj pokušaj socijalizma jeste bio pokušaj, između ostalog, da se reše nacionalna pitanja koja nisu bila rešena u prethodnom periodu, koja su ostala iz vremena raspada Austrougarske monarhije.
U poglavlju „Ratovi u Jugoslaviji“ Čomski vrlo ogoljeno, jasno i konkretno analizira uzroke svih ratova. To što je Čomski rekao, na Zapadu verovatno i danas ne žele da znaju, jer je zaista vrlo surovo.
— Ideja te knjige i jeste bila da se mapira kompleksnost svih tih procesa. Meni se čini da je glavni problem u interpretaciji problema Jugoslavije i njenog raspada u tome što se zauzimaju neke apriori pozicije o tome gde se nalazi uzrok raspada Jugoslavije. Zauzimaju se kategorične pozicije — to je samo spoljni faktor, a domaći akteri bili su u nekoj pasivnoj ulozi i svi mi smo ispali neke nevine žrtve. To je, ako pogledate, dominantan ideološki diskurs u svim zemljama bivše Jugoslavije.
Cilj mi je bio da se svi tekstovi Čomskog i njegova predavanja stave u kontekst toga da su se te stvari dešavale paralelno, da su se realnosti menjale na terenu, da je realnost u Jugoslaviji krajem sedamdesetih godina prošlog veka i deset godina kasnije potpuno različita, da je koincidirala sa nekim promenama na globalnom planu i da se politika, čak i pojedinih zemalja, poput SAD, prema Jugoslaviji, može iščitati iz nekih dokumenata, svega onoga što nam je dostupno. Politika velikih sila bila je usklađivana i menjana u skladu sa onim šta se dešavalo na terenu.
„Pravi razlog za rat nema veze sa kosovskim Albancima, nego je sve to bilo jer Srbija nije prihvatala zahtevane društvene i ekonomske reforme, što znači da je to bilo poslednje mesto u Evropi koje se nije podvrglo neoliberalnom programu pod vođstvom SAD“, kaže Čomski. Da li smo, ipak, žrtve?
— Tačno je da je ta vrsta koncepta uključivanja i integracija istočnoevropskih zemalja ili bivšeg SSSR-a ili Jugoslavije, jedna od posledica završetka Hladnog rata i da se ta neoliberalna ideologija razvijala decenijama. Jugoslavija je doživela svoju metastazu kada je ostala jedna izolovana teritorija, okružena sa svih strana državama koje su na ovaj ili onaj način prihvatale novi ekonomski poredak i uključivale se u nove političke i vojne strukture. Iz perspektive Zapada, NATO-a ili korporacija, bio je najlogičniji korak vršiti sve moguće pritiske kako bi se to društvo i ta ekonomija integrisali u tokove koji su bili prisutni svuda okolo. To uopšte ne znači da nisu postojali unutrašnji razlozi, težnje i problemi, i to je jedna od onih stvari koju je knjiga pokušala da izbalansira. Mnogi veoma često citiraju Čomskog kako bi dokazali da nije Milošević bio toliko loš, da je bio žrtva nekih procesa koji su bili negativni i dolazili sa strane. Ali to uopšte nije izgovor za represiju jednog režima koji je na neki način manipulisao tim pritiscima sa strane, poručujući — ukoliko ja nisam tu i ukoliko ja nisam na tom mestu, vi ste zapravo osuđeni na propast.
Sada opet imamo Srbiju okruženu zemljama koje su u NATO-u. Hoćemo li ponovo doživeti sudbinu sličnu onoj koju smo već doživeli?
— Teško je prognozirati stvari u svetu koji se vrlo brzo menja i gde ima toliko mnogo faktora da ne možete nikada sve da ih uzmete u obzir, ali na određeni način Srbija jeste integrisana u te tokove. Ona je integrisana u međunarodne, finansijske, korporativne, jednim delom i u političke strukture. Ono što ostaje kao otvoreno pitanje, to je pitanje Evropske unije i pitanje NATO-a. U tom smislu Srbija jeste specifična u odnosu neke druge zemlje, ali nemojmo zaboraviti da je tu i pitanje Bosne i Hercegovine, tu je pitanje velikih tenzija u Makedoniji, koja je pod jakim pritiscima, ali je neprekidno saveznik Sjedinjenih Američkih Država. Nije tu jednostavno prelomiti kojim putem ići. Sve te države su izuzetno male i ukupni budžeti tih država su mali. To znači da je njihova moć da se izbore i trasiraju svoj put vrlo limitirana, što ne znači da ne treba da se trude da se pozicioniraju na način koji bi bio najpovoljniji po njih.
Specifična je i Velika Britanija, koja uopšte nije mala, pa je njeno prisustvu u EU pod velikim znakom pitanja.
— Sa Britanijom je interesantan slučaj. Tu se vide jedan emotivni naboj i jedna frustriranost, koja potiče od nečega za šta niko nije ozbiljno verovao da može da se desi — da Britanija reši da izađe iz Evropske unije. Zato je sve aktivirano da se pokaže kako će to da se završi tragično po Britaniju i da će je to skupo koštati, upravo da ne bi nekim drugim zemljama, kao što su Italija, Španija, Portugalija, pa čak i Francuska, palo na pamet da razmišljaju ozbiljno o nečemu sličnom. Ne mora to nužno da bude potpuni izlazak iz Evropske unije, ali može biti nekakav drugi dogovor među državama Evropske unije i same Evropske unije i njihovih struktura, koji bi bili povoljniji za siromašnije južnije članice Evropske unije.
(Kompletan intervju pogledajte u našem videu)